Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

LOKALNO PITANJE ILI GLOBALNA STRATEGIJA

Dva lica džihada

Terorističke grupe poput Al Kaide i Islamske države (ID) pozdravile su akcije oružanih paravojnih formacija u Sahelu i pobedu talibana u Avganistanu. Međutim, ove konflikte je teško objasniti konceptom globalnog svetog rata, budući da se podvrgavaju sopstvenoj, teritorijalnoj logici. Stoga im prosta primena sile neće stati na kraj

Danas se svaki događaj povezan sa muslimanskim svetom procenjuje kroz prizmu „terorizma“. Od pada Kabula u avgustu 2021. godine, mediji i brojni zapadni posmatrači bez prestanka se pitaju hoće li povratak talibana na vlast dovesti do nove serije islamističkih napada širom sveta. No, tu su i druga dva pitanja kojima se ovi isti mediji i posmatrači ne bave: zašto su talibani uspeli da zauzmu avganistansku prestonicu, a da pri tome praktično nisu ispalili ni metka? Da li su talibani ikada bili direktno umešani u neki nasilni čin izvan Avganistana? Istina je da su oni pružili utočište Osami bin Ladenu u periodu između 1996. i 2001. godine, a cenu su platili gubitkom vlasti, nakon rata koji je trajao nekoliko nedelja. Međutim, Amerikanci nikada nisu optužili talibane da su bili obavešteni o pripremama za napade na Njujork i Vašington 11. septembra 2001.

Ova opsesija oružanim nasiljem sprečava razumevanje fenomena radikalizacije i prelaska u akciju. Naime, ona počiva na pretpostavci kontinuiteta između verske radikalizacije, proglašenja džihada i međunarodnog terorizma, kao da se iz prve faze nužno prelazi u treću i obrnuto, to jest, kao da je međunarodni terorizam stvorio lokalni džihadizam. Ovo rezonovanje dovodi do toga da se svako pozivanje na šerijatski zakon i svaki poziv na sveti rat, čita kao podsticaj za napade na globalnom nivou.

U ovom pristupu, zapadna politika prema islamističkim pokretima određena je isključivo kriterijumom njihove navodne povezanosti sa terorizmom. Međutim, ova povezanost se procenjuje ne samo na osnovu njihovog stvarnog pribegavanja nasilju, nego podjednako, a možda i još više, na osnovu „stepena radikalnosti“ njihovih verskih vođa: grubo rečeno, što oni više govore o šerijatu i što više osporavaju politiku velikih sila, tim više islamističke grupe predstavljaju terorističku pretnju. Otuda i princip preventivnog rata: treba ih napasti pre nego što pređu u akciju.

Međutim, dublja analiza džihadističkih pokreta pokazuje da ovaj navodni kontinuitet ne samo da nema smisla, već on dovodi do zaglibljivanja u teritorijalne ratove, što je u najboljem slučaju beskorisno, a u najgorem slučaju naglašava internacionalizaciju lokalnih sukoba, a time i njihovu povezanost sa globalnim džihadizmom.

Ovaj analitički okvir predstavlja kamen spoticanja za svaki politički pristup koji bi mogao izbeći ćorsokak terorizma, te reintegrisati naoružane grupacije u politički spektar. Naravno, može se postaviti pitanje zašto je takva rehabilitacija neophodna. Odgovor je jednostavan: kada ovi pokreti imaju oslonac u društvu i sposobnost da mobilišu pristalice, puka antiteroristička i vojna dejstva ih ne mogu zauzdati. Avganistan i Mali pokazali su da zasnivanje kontrapobunjeničke politike isključivo na paradigmi primene oružane sile ne funkcioniše. Isto važi i za pokušaj držanja ekstremista na distanci, dok se ne izgradi stabilna, demokratska vladavina prava. Svi pokušaji u ovom pravcu su propali. Gotovo da se niko i ne pita o razlozima ovih neuspeha, osim što se iznose kulturološki argumenti: vladavina prava je, navodno, zapadni model koji ne odgovara muslimanskim društvima. Previđa se da mnoga od ovih društava, počevši od samog Avganistana, zapravo imaju svoju sopstvenu državotvornu tradiciju koja bi mogla da rezultira u formiranju pravne države.

Nema sumnje da terorizam postoji. Al Kaida je od njega napravila svoju osnovnu delatnost, a Islamska država (ISIS) dosledno ga je povezivala s džihadom. Ali džihad nije neodvojiv od terorizma, kako teološki (postoji pravna tradicija koja reguliše nasilje), tako i politički (avganistanski mudžahedini nikada nisu učestvovali u međunarodnim terorističkim akcijama protiv sovjetskih ciljeva). Istine radi, teza da terorizam predstavlja reakciju na zapadni oružani intervencionizam na Bliskom istoku (što je oduvek bio argument Al Kaide) vrlo je polovična. Ona ne objašnjava razlike u reakcijama koje izazivaju određeni ratovi: zašto su Čečenija, gde Zapad nije imao aktivnu ulogu, ili Bosna i Hercegovina, gde su se snage Severnoatlantskog saveza (NATO) borile na strani muslimana, pobudile više solidarnosti među mladim radikalizovanim Evropljanima od Sahela, gde se francuska vojska bori od 2013. godine?

Stoga se stvari moraju podrobnije ispitati. Ne postoji automatska veza između lokalnog džihada i međunarodnog terorizma. Već pomenuti talibani nikada nisu iznosili nasilje izvan Avganistana, a odgovornost za većinu neselektivnih napada na civile ili šiite u Kabulu, tokom dvadeset godina američkog prisustva, preuzele su džihadističke grupe, uključujući i skorašnji (...)

Obim celog teksta : 2 262 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Olivije Rua

je politikolog, profesor na Evropskom univerzitetskom institutu u Firenci. Autor dela Le Djihad et la Mort, Seuil „Essais“, Pariz, 2016.
PREVOD: Tanja Gavrilović

Podeli ovaj tekst