Mesec dana? Ni toliko. Talibani tek što su preuzeli aerodrom u Kabulu, a neokonzervativci su poiskakali iz svojih jazbina. Zapad je „izgubio Avganistan“, kažete? U tom slučaju neophodno je učvrstiti prisustvo u ostatku sveta, kako bi strateški rivali, a posebno Kina i Rusija, shvatili da neće biti povlačenja iz naredne bitke. „Rat nije završen“, rezimirao je senator i bivši predsednički kandidat republikanaca Mit Romni. „U većoj smo opasnosti nego ikada do sad. Moraćemo još više da ulažemo u našu bezbednost (1).“ Nakon širenja haosa po Bliskom istoku, Sjedinjene Države sada se okreću prema Pacifiku i mornaricu usmeravaju protiv Kine. Biće to, dâ se pretpostaviti, jedan posve neznatan okršaj…
Upravo to se nalazi u središtu diplomatske mini-krize između Francuske i Sjedinjenih Država, a ne frustracija Pariza zbog toga što mu je zakinut unosni ugovor o mornaričkom naoružanju. Ovde je bitno na koji način Evropa treba da reaguje na antikinesku vojnu alijansu koju je Vašington upravo najavio zajedno s Velikom Britanijom i Australijom. Što se svega ostalog tiče — spektakularnog javnog poniženja, nelojalnosti „saveznika“, odsustva konsultacija o velikoj geopolitičkoj odluci — Jelisejska palata je u proteklih petnaest godina navikla na američke uvrede, bilo da je reč o špijuniranju predsednika Republike koje je otkrio Vikiliks, komadanju „Alstoma“ od strane „Dženeral elektriksa“ (zahvaljujući pljačkaškim pravnim manevrima), da i ne spominjemo ogromne novčane kazne iznuđene od francuskih kompanija i banaka koje nisu primenile međunarodnom pravu suprotne sankcije Sjedinjenih Država protiv Kube i Irana (2).
Da bi odgovorio na australijsko-američki šamar, Emanuel Makron bi osim bezazlenog opoziva ambasadora postavljenih u Kanberi i Vašingtonu trebalo da odobri politički azil Džulijanu Asanžu i Edvardu Snoudenu, ljudima koji su svetu razotkrili slabe tačke imperije. Takav izliv dostojanstva ne bi mogao da prođe nezapaženo.
Dok njeni predsednici blebeću, Francuska se deklasira. Tako se i iznova pridružila vojnokomandnoj strukturi Severnoatlantskog saveza (NATO) kojim kormilari Vašington; u rastućoj meri prepušta diplomatski suverenitet Evropskoj uniji, koja vrvi od vazala Sjedinjenih Država; održava niz sankcija protiv Rusije koje zabranjuju sklapanje bilo kakvog sporazuma „od Atlantika do Urala“, što je ujedno i jedina nada za vađenje Starog kontinenta iz američkih i kineskih šaka. Ukoliko ne želi da potone u beznačajnost, Francuska bi pod hitno trebalo da stavi do znanja Vašingtonu, ali i Pekingu, Moskvi, Tokiju, Hanoju, Seulu, Nju Delhiju i Džakarti, da joj ne pada na pamet da se upusti u rat u Pacifiku koji Sjedinjene Države pripremaju (3).
