Stara je to pesma ali nije tako neobična kao što se čini. Pojedini parlamentarci decenijama su sebi davali u zadatak da redovno prozivaju vladu povodom neumesnog opstanka u našem pravnom poretku jedinstvenog prekršaja bogohuljenja, koji je u pokrajini Alzas-Mozel kažnjavao „onoga ko bi izazvao skandal javno huleći na Boga uvredljivim rečima “. I sve dok ga zakon 27. januara 2017. godine nije ukinuo, dobijao se uvek isti odgovor: izvršna vlast je izbegavala to pitanje ukazujući da je taj prestup zastareo. Istinu govoreći, od 1918. godine niko zbog toga nije bio sudski gonjen. U tom slučaju, zašto se toliko čekalo s njegovim ukidanjem? Odgovor na to pitanje iznosi na videlo sklonost naše vlade da suzbije javni govor koji se shvata kao uznemiravajući. Iako davnašnji, ovaj trend je poslednjih godina porastao. Od 1990. godine, Francuska je jedna od retkih evropskih država u kojoj se izriče kazna i do godinu dana zatvora za govor koji negira zločine protiv čovečnosti koje su počinile Sile Osovine tokom Drugog svetskog rata dok velika većina naših suseda to odbija u ime slobode govora. Ovaj prekršaj dugo je bio isključivo simboličan i tih nekoliko osoba koje su bile gonjene nisu nikada dospele u zatvor. No, 2015. godine prag je pređen i prvi put od Oslobođenja, ljudi su se našli iza rešetaka zbog održanih govora. Kao što to često biva, ovakvom razvoju događaja doprinelo je stalno pooštravanje antiterorističkih zakona. Kazna za krivično delo opravdavanja ili veličanja terorizma, uvedena 1986. godine, znatno je pojačana zakonom od 13. novembra 2014. godine. Sama činjenica da se pod povoljnim svetlom prikazuju teroristički čin ili njegovi vinovnici je razlog za optužbu i ubuduće podleže kazni i do sedam godina zatvora. Svrha ovog povećanja kazni je, naročito, da se omogući ubrzani – da ne kažemo hitan – postupak trenutnog pojavljivanja pred sudom koji će dozvoliti da se po okončanju saslušanja osuđena osoba odmah pošalje u zatvor. U kontekstu obeleženom stravičnim atentatima (Charlie Hebdo i Bataklan 2015. godine, potom Nica u julu 2016. godine), osuđeno je 385 osoba na kazne zatvora u rasponu od nekoliko meseci do tri godine jer su potvrdili da podržavaju ili da su čak naklonjene licima ili grupama odgovornim za zločine označene kao terorističke. Niko ne tvrdi da se protiv takvih izjava – kao i protiv fantaziranja tobožnjih istoričara koji negiraju postojanje zločina protiv čovečnosti – ne treba boriti. No, da li je u demokratskom društvu zaista opravdano da zbog reči koje uznemiravaju njihov autor podlegne kazni zatvora, a pogotovo takvoj koja je jednaka, pa i viša, od one kojom se kažnjavaju prevara, nasilje ili, pak, seksualni napad? Pitanje ima smisla naročito u trenutku kada je Parlament netom proširio meru neposrednog pojavljivanja pred sudom na vinovnike koji opravdavaju ili veličaju zločine i krivična dela koja napadaju temeljne interese nacije i izazivaju mržnju prema strancima. Možemo oceniti kaznenu moć takve reforme uvedene članom 20 Zakona koji bi trebalo da „učvrsti poštovanje načela Republike“: više se ne radi o desetinama, već o hiljadama, pa i desetinama hiljada ljudi koji bi mogli da se nađu pred sudovima – i verovatno iza rešetaka – zato što su tako nešto izrekli. Ovakav razvoj događaja utoliko je problematičniji što je, kao i pojam terorizma, i pojam navođenja na mržnju rastegljiv: u trenutku kad pojedinci svaku kritiku izraelske vlade žele da poistovete sa antisemitizmom ili svaki oblik analize kriminalnog terorističkog dela sa podrškom istom, da li iko može (…)
