U decembru 2020. godine, Development Finance Corporation (DFC), američka agencija za finansiranje, stigla je u Ekvador sa „novim modelom“ okvirnog sporazuma za zemlje Latinske Amerike. Sporazumom se odobrava zajam od 3,5 milijardi dolara (2,9 milijardi evra), kojim se Kitu „pomaže“ da otplati „predatorski dug“ ugovoren sa Pekingom desetak godina ranije. Zauzvrat, Ekvador se obavezuje da će se pridružiti „čistoj mreži“, programu koji je 2019. godine ustanovio bivši američki predsednik Donald Tramp, a čiji je cilj isključivanje kineskih kompanija iz ugovora o instaliranju 5G mreže širom sveta. Pala je pogodba. Ekvadorski konzervativni predsednik Lenjin Moreno 14. januara 2021. godine iznova potvrđuje lojalnost Beloj kući, po cenu odlaganja razvoja veštačke inteligencije, robotizacije i industrije umrežavanja fizičkih objekata u svojoj zemlji. Sa svoje strane, Sjedinjene Države ne kriju prirodu svoje motivacije: „DFC je formiran da nijedna autoritarna zemlja ne bi imala preteran uticaj na neku drugu zemlju“, objašnjava Adam Boler, direktor agencije (1). Vašington, koji se dugo nije obazirao na činjenicu da mu Peking stiže u „dvorište“, sada postaje zabrinut. Izgleda da se situacija preokrenula kada se pojavila mogućnost da Huavej instalira 5G mrežu u regionu. Iako Sjedinjene Države osuđuju „kinesku invaziju“ na Latinsku Ameriku, ona se, paradoksalno, dešava kao direktna posledica njihovih geopolitičkih izbora u regionu. Stoga objašnjenje trenutne situacije ne leži toliko u lukavstvu zmaja, koliko u kljucanju orla.
Prisustvo Kine u Latinskoj Americi značajno je poraslo nakon njene integracije u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) 2002. godine. Prvi razlog je to što su Sjedinjene Države usmerile pogled na drugu stranu. Tokom predsedničke kampanje 2000. godine, Džordž Buš je obećao da će „ravnodušnost Vašingtona (2)“ prema ovom regionu biti zaboravljena. Međutim, nakon napada na Svetski trgovinski centar 2001. godine, on svoje mandate posvećuje borbi protiv terorizma na Bliskom istoku i u Avganistanu. U aprilu 2009. godine, tri meseca nakon dolaska u Belu kuću, Barak Obama proglašava „novo poglavlje u odnosu (3)“ između Sjedinjenih Država i njihovih južnih suseda. Ali se ispostavlja da ga jedna druga oblast više zaokuplja: 2011. godine odlučuje da „rebalansira“ spoljnu politiku svoje zemlje „zaokretom“ prema Aziji i Pacifiku, ostavljajući Latinsku Ameriku daleko na listi svojih geopolitičkih prioriteta.
Drugi faktor kojim se objašnjava kineski uspeh južno od Rio Brava datira iz 1980-ih godina, kada je dužnička kriza harala regionom. Prepušten „brizi“ Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke, ovaj region je podvrgnut ozbiljnom strukturnom prilagođavanju. Tada se urušio bruto domaći proizvod (BDP) po stanovniku regiona — sa 80%, koliko je iznosio između 1960. i 1979, na 11% između 1980. i 1999. godine — a broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva praktično se udvostručio, sa skoro 120 miliona 1980. na više od 210 miliona 2004. godine. Ovaj veliki pad u bedu barem u nekoj meri objašnjava dolazak levičarskih lidera na vlast tokom prve decenije 2000-ih godina. Sit američkog uplitanja, ovaj „crveni talas“ nastoji da se oslobodi tutorstva Vašingtona.
Pomama za putevima svile
Čim je izabran na čelo države, 2007. godine, Rafael Korea je predstavnika Svetske banke nazvao „nepoželjnom osobom“. On je zatvorio američku vojnu bazu u gradu Manta i obustavio pregovore o sporazumu o slobodnoj trgovini sa Sjedinjenim Državama. Iste godine predsednik Ugo Čavez povukao je Venecuelu iz MMF-a i Svetske banke, optužujući ih da predstavljaju „instrumente imperijalizma“ kojima se „pljačkaju“ siromašne zemlje (4). U Boliviji, 2008. godine, nakon što je upravo pretrpeo pokušaj državnog udara, predsednik Evo Morales zahteva odlazak američkog ambasadora, kao i predstavnika Uprave za suzbijanje narkotika (DEA). Pet godina kasnije proterao je i Američku agenciju za međunarodni razvoj (Usaid), optužujući je da „ispunjava političke, a ne društvene ciljeve (5)“. Istovremeno, ove vlade nacionalizuju neke od prirodnih resursa i povećavaju poreze na profit transnacionalnih korporacija koje posluju na njihovoj teritoriji. „Mnoge zapadne kompanije, uplašene ovim merama, nisu želele da rade pod novim uslovima koje su postavile levičarske vlade“, objašnjava Rebeka Rej, istraživačica ekonomije na Bostonskom univerzitetu i specijalista za kinesko-latinoameričke odnose.
U takvom kontekstu, mali broj država poseduje tehnološke i finansijske resurse kojima se mogu zadovoljiti potrebe Latinske Amerike željne nezavisnosti. Zato su sve oči uprte u Peking. U svojoj prvoj Beloj knjizi posvećenoj Latinskoj Americi, objavljenoj 2008. godine (6), ova azijska sila se predstavlja kao partner na „sličnom nivou razvoja“ kao i zemlje Latinske Amerike. Ona obećava saradnju zasnovanu na „jednakosti, obostranoj koristi i zajedničkom razvoju“.
Nakon krize 2008. godine, kineske finansijske institucije (Razvojna banka Kine i Izvozna i uvozna banka Kine) nude zajmove zemljama u regionu, poput Venecuele, Argentine ili Ekvadora, koje teško uspevaju da pozajme novac na međunarodnim tržištima. Fleksibilniji od Vašingtona, Peking nudi mogućnost naplate duga u primarnim sirovinama. Ova formula omogućava Kini da osigura sopstvene zalihe prirodnih resursa, kojima zadovoljava rastuće apetite svoje srednje klase. Ova „vin-vin“ strategija donosi plodove. Kina je sada najveći trgovinski partner Brazila, Čilea, Perua i Urugvaja, kao i najveći kreditor u regionu. Od 2005. godine, ona je isplatila skoro 137 milijardi dolara u vidu zajmova za finansiranje infrastrukturnih projekata (luke, putevi, brane i železnice) (7). Danas je iznos kredita koje je Kina odobrila ovom regionu veći od kredita Svetske banke i Međuameričke razvojne banke (Inter-American Development Bank, IADB) zajedno (8).
Nadiranje Kine, tako naprasno i masovno, izaziva zabrinutost: da li je begom od Sjedinjenih Država Latinska Amerika pala pod jaram novog carstva, onog „Srednjeg“? „Izvan diskursa saradnje Jug—Jug, asimetrije i dalje postoje“, analizira Sofi Vintgens, istraživačica u Centru za proučavanje političkog života na Slobodnom univerzitetu u Briselu. „Što se tiče trgovine, Kina je latinoameričkim državama pomogla da smanje zavisnost od Sjedinjenih Država. S druge strane, reprodukuje se model trgovine Sever—Jug: Kina kupuje sirovine, a prodaje gotove proizvode.“
Na ekonomskom nivou i dalje postoji fenomen „zavisnosti“, koji su tokom dvadesetog veka osuđivali progresivni latinoamerički ekonomisti. A zavisnost bi se mogla dodatno intenzivirati uključivanjem osamnaest zemalja regiona u nove kineske puteve svile, veliki infrastrukturni program, koji je 2013. godine pokrenuo predsednik Si Đinping, kako bi Kinu doveo u središte globalnih poslovnih i geopolitičkih mreža. U ovom regionu, izrazit je deficit ulaganja u infrastrukturu — svega 3,5% godišnje prema IADB-u (9), od čega manje ulaže jedino podsaharska Afrika. Strah od zavisnosti ipak ostaje u drugom planu. Izgradnja transkontinentalne železnice koja bi povezala obale Atlantika i Pacifika, jedan od vodećih projekata Pekinga, takođe odgovara snovima lokalnih poslovnih krugova, naročito u Brazilu. „Kina samo popunjava praznine koje su ostavile decenije neoliberalne politike, koja je smanjila ulogu države poveravanjem našeg razvoja gotovo isključivo tržišnim snagama“, tvrdi Osvaldo Rozales, bivši direktor odeljenja za međunarodnu trgovinu i integraciju Ekonomske komisije za Latinsku Ameriku i Karibe (Cepalc). „Za ovakvu strukturu trgovine oni su odgovorni mnogo više od Kine.“
Ovi novi putevi svile izazivaju toliko oduševljenje da Peking tim putem nameće i svoju politiku „jedinstvene Kine“. Između 2017. i 2018. godine, El Salvador, Panama i Dominikanska Republika odlučili su da diplomatski priznaju Kinu kako bi mogli da učestvuju u projektu — čime je broj saveznika Tajpeja u regionu spao na devet. Zbližavanje azijskog giganta sa karipskim zemljama, smeštenim na raskrsnici Atlantskog i Tihog okeana, osigurava pristup strateškim trgovinskim čvorištima i omogućava proširenje kineske baze glasova unutar međunarodnih institucija.
U Pekingu se spremno osuđuje stav Vašingtona: Sjedinjene Države „smatraju Latinsku Ameriku svojim dvorištem“, izjavio je 2019. godine portparol Ministarstva spoljnih poslova Lu Kang, da bi potom svoju zemlju predstavio kao „pravog prijatelja“ Latinoamerikanaca (10). Međutim, na terenu, stanovništvo vidi da ponašanje kineskih kompanija nije nužno u većoj meri altruistično u odnosu na njihove američke kolege. „Kina nije uvek dobro viđena u regionu“, tvrdi Margaret Majers, direktorka programa za Aziju i Latinsku Ameriku u istraživačkom centru Međuamerički dijalog. „Kineske investicije izazivaju sve veću zabrinutost organizacija civilnog društva.“
U Ekvadoru, 2014. godine, smrt trinaest radnika u poplavi na gradilištu velike hidroelektrane Koca Kodo Sinkler razotkrila je neadekvatne uslove rada. Godinu dana kasnije, peruanski predsednik Oljanta Umala morao je da proglasi vanredno stanje u državi Las Bambas zato što se lokalno stanovništvo usprotivilo projektu ekstrakcije bakra u kome su stradale četiri osobe. Bolivija je 2018. godine odložila izgradnju hidroelektrane Rozitas, nakon što su se lokalne zajednice žalile da nisu konsultovane pre pokretanja projekta. „Radeći na bilateralnoj osnovi, Kina podstiče konkurenciju među zemljama, što dovodi do zanemarivanja ekoloških i društvenih standarda ugovora“, analizira Sofi Vintgens. „Ekološki i društveni aspekti rada kineskih investitora nisu lošiji od istih aspekata kod zapadnih investitora“, uzvraća Rebeka Rej, implicitno priznajući da nisu ni bolji.
Nazad u naručje Vašingtona
Počev od 2014. godine, desnica se vratila na vlast u većini zemalja i ponovo prilagodila geopolitičkim preferencijama Vašingtona: Kina od saveznika postaje pretnja. U poseti Vašingtonu 2019. godine, predsednik Salvadora Najib Bukele uverava da Kina „razvija projekte koji nisu izvodljivi, ostavljajući zemlje u ogromnim dugovima koji se ne mogu vratiti i to koristi kao finansijsku klackalicu (11)“. U Ekvadoru, Moreno opisuje sporazume koje je njegov prethodnik zaključio sa Kinom kao „neprozirne“ i tvrdi da oni „nanose štetu zemlji“ (12). Tokom svoje izborne kampanje 2018. godine, brazilski konzervativac Žair Bolsonaro izjavio je da „Kina ne kupuje od Brazila, već kupuje Brazil (13)“, rizikujući da ugrozi jedan od najmoćnijih delova svoje društvene baze: velike izvoznike govedine i soje, koji u velikoj meri zavise od kineskog tržišta.
Suočene sa ekonomskim poteškoćama, nekoliko zemalja nalazi utehu u naručju MMF-a. Argentinski predsednik Maurisio Makri zatražio je 2018. godine najveću finansijsku pomoć u istoriji zemlje: koverat MMF-a od 57 milijardi dolara. U 2019. i 2021. godini, konzervativci Lenjin Moreno i Ivan Duke dobijaju kredite od 4,5 milijardi, odnosno 11 milijardi dolara u zamenu za pakete štednje. Ti paketi su, međutim, naišli na velike proteste i na kraju su povučeni.
Ali povrh svega, „plavi talas“ slabi latinoameričku geopolitičku poziciju lišavajući je glavnog štita od spoljnih pritisaka — regionalne integracije. On zapostavlja Zajednicu latinoameričkih i karipskih država (Celac), jedini forum koji okuplja trideset tri zemlje regiona i glavnu platformu za pregovore sa Kinom. Slično tome, nakon neslaganja oko venecuelanske krize 2018. godine, šest zemalja regiona (14) povlači se iz Unije južnoameričkih nacija (Unasur), koja bi trebalo da posluži kao protivteža Organizaciji američkih država (OEA), izvršnoj ruci Vašingtona u regionu. Unasur je 2019. godine istisnut od Foruma za napredak Južne Amerike, poznatijeg po skraćenici Prosur (15). „Ovaj izopačeni mehanizam bi zapravo trebalo nazvati Pronord“, ironičan je Ernesto Samper, bivši kolumbijski predsednik (1994—1998) i bivši generalni sekretar Unasur-a (2014—2017). „Ovaj savez desničarskih zemalja ujedinjuje samo mržnja prema Venecueli i servilnost prema Sjedinjenim Državama.“ Tako podeljena, Latinska Amerika ponovo postaje lak plen severnoameričkog orla.
Peking šalje milione vakcina
Po ulasku u Belu kuću 2016. godine, Tramp nije delovao zainteresovanije za ovaj region od svojih prethodnika. Opsednut izgradnjom zida na meksičkoj granici i finansijskim gušenjem Venecuele, čini se da je svoju politiku prema Latinskoj Americi usmeravao shodno zahtevima hispanske zajednice u svojoj zemlji, kao i željom za obuzdavanjem imigracije iz Centralne Amerike. Predsednik Tramp je 2017. godine čak povukao Sjedinjene Države iz Sporazuma o transpacifičkom partnerstvu, koji je Obama inicirao 2015. godine da bi u svom susedstvu parirao Kini, a ratifikovali su ga Meksiko, Čile i Peru.
Kineski plan „Made in China 2025“ označava prekretnicu. Pokrenut 2015. godine, ovaj program nastoji da dostigne tehnološku autonomiju Pekinga, time što će više ulagati u najsavremenije sektore poput robotike, veštačke inteligencije i informacija. Godinu dana kasnije, Kina je u novoj Beloj knjizi namenjenoj Latinskoj Americi najavila otvaranje „nove faze“ saradnje, u većoj meri fokusirane na „naučne i tehnološke inovacije“, i dodala da bi želela da razvije vojne „razmene“ (16).
Kao rezultat toga, „menja se priroda kineskog angažmana [u regionu]“, primećuje Majers. „Kina više ne prodaje cipele, tekstil i plastične kante, već širok spektar robe i usluga sa visokotehnološkim sadržajem.“ Kineske telekomunikacione kompanije počinju da izvoze nadzorne kamere u Ekvador i Boliviju, kao i da proizvode „pametne“ lične karte za Venecuelu. Peking je takođe započeo izgradnju svemirske opservatorije u Patagoniji, a između 2015. i 2019. godine prodao je naoružanje i vojne sisteme različitim zemljama Latinske Amerike u iznosu od 615 miliona dolara.
Utom se Sjedinjene Države mamurne bude: Kina više nije „svetska radionica“, već tehnološka sila, koja bi mogla da diktira trgovinska pravila industrije budućnosti. Kina je 2017. godine podnela dvostruko više patenata od Sjedinjenih Država. Osetivši da američka dominacija posustaje, Tramp je reagovao. Još 2017. godine Kinu je označio kao „pretnju“ američkoj „nacionalnoj bezbednosti“ (17). Dve godine kasnije, zabranio je kompanijama u svojoj zemlji da nabavljaju opremu od kineskih dobavljača — Huavej, ZTE, Dahua i Hikvižn — pod izgovorom da oni „nadziru“ strane vlade u ime Komunističke partije Kine (KPK), kao i da bi ukrali tehnologije iz Sjedinjenih Država.
Gvozdena zavesa ovog „tehnološkog hladnog rata“ ubrzo će pasti na Latinsku Ameriku. Tokom svog govora na Univerzitetu u Ostinu u Teksasu, 2018. godine, Reks Tilerson, tadašnji državni sekretar predsednika Trampa, uveravao je da Kina „koristi svoju ekonomsku moć da stavi region pod svoju kontrolu“ i upozorio da „Latinskoj Americi nisu potrebne nove imperijalne sile motivisane isključivo potragom za profitom“ (18). Govor je mirisao na Monroovu doktrinu.
Od tada su Sjedinjene Države pojačale ofanzivu kako bi povratile kontrolu. U septembru 2018. godine, Vašington je opozvao svoje diplomatske predstavnike u Panami, Dominikanskoj Republici i El Salvadoru, kao vid odmazde zbog njihovog raskida sa Tajvanom. Mesec dana kasnije, novi državni sekretar SAD Majk Pompeo otputovao je u Panamu kako bi „senzitivisao“ vladu Huana Karlosa Varele za „predatorsku ekonomsku aktivnost“ kineskih kompanija (19). Panama je od tada otkazala pet infrastrukturnih projekata koje finansira ovaj azijski gigant.
Na sličan je način, tokom posete Čileu, Pompeo upozorio predsednika Sebastijana Pinjeru da kineska vlada vrši „kontrolu“ nad Huavejom (20). Nekoliko meseci kasnije, Čile je odlučio da isključi Huavej iz svog projekta transpacifičkog podmorskog kabla, u korist japanske kompanije. Tokom posete Brazilu u novembru 2020. godine, Kit Krah, tada visoki zvaničnik Stejt departmenta za ekonomsku politiku, ubedio je ovog latinoameričkog giganta da se pridruži „čistoj mreži“, nazivajući Huavej „kičmom državnog nadzora KPK“.
Strategija izolacije Kine takođe zahteva upotrebu finansijskih i trgovinskih mehanizama. Vašington je 2018. godine iskoristio ponovne pregovore o Severnoameričkom sporazumu o slobodnoj trgovini (NAFTA), između Sjedinjenih Država, Meksika i Kanade, kako bi uključio klauzulu kojom se Sjedinjenim Državama daje pravo veta na trgovinske sporazume koje njihovi partneri sklapaju sa državama kojima američka administracija uskraćuje naziv „tržišne ekonomije“ — među kojima se pre svega nalazi Kina. Zatim je, 2019. godine, DFC pokrenuo investicioni plan od 60 milijardi dolara pod nazivom „Growth in the Americas“ (Rast u Amerikama) kako bi se takmičio sa novim putevima svile. Četrnaest zemalja regiona pridružilo se ovoj inicijativi. Ne iznenađuje činjenica da Venecuela, Nikaragva i Kuba nisu pozvane da učestvuju.
U septembru 2020. godine, Tramp je uspeo da tvorca plana „Growth in the Americas“ Maurisija Klaver-Karonea, padobranski dovede na mesto predsednika IADB-a, iako su ovim telom tradicionalno predsedavali Latinoamerikanci. Za gospodina Sampera, jedini cilj ove „otmice IADB-a kao taoca“ jeste „proterivanje Kine iz Latinske Amerike“ nametanjem novih uslova za kredite koje je ova organizacija već odobrila.
Ali će SARS-CoV-2 na kraju imati mnogo veću težinu od svih diplomatskih stavova Vašingtona. Iako je poreklo kovida-19 u početku narušilo međunarodni imidž Kine, brzi ekonomski oporavak joj je otvorio novu mogućnost za jačanje pozicije u ovom regionu.
Oslabljena krhkim zdravstvenim sistemima, Latinska Amerika je teško pogođena virusom. Iako je u pitanju tek 8% svetske populacije, u septembru 2020. godine gotovo trećina smrtnih slučajeva povezanih s kovidom-19 bila je koncentrisana u ovom regionu. Pandemija uvodi region u najgoru recesiju u poslednjih 120 godina, obeleženu smanjenjem BDP-a na 7,7% i povećanjem siromaštva od skoro 10% u 2020. godini.
Dok Vašington deluje ravnodušno u pogledu nevolja svog južnog suseda, Kina žuri da pruži svoju podršku. Kina donira stotine hiljada maski, medicinsku opremu svih vrsta (ventilatore, skenere, komplete za testiranje) i šalje medicinsko osoblje kao podršku bolno pogođenim lokalnim zdravstvenim sistemima. Kada su dve vakcine bile spremne za komercijalizaciju, „Konvidensia“ i „KoronaVak“ (kompanija KansinoBIO i Sinovak), Kina obećava da će zemljama Latinske Amerike obezbediti zajam od milijardu dolara u cilju lakše kupovine. Ne iznenađuje činjenica da je do danas više od polovine datih vakcina u deset najnaseljenijih zemalja u regionu kineske proizvodnje (21).
Diplomatske dividende ovog izliva solidarnosti u sopstvenom interesu brzo pristižu. „Kina najpre sklapa prijateljstva, a zatim uspostavlja saradnju kako bi ostvarila svoje interese“, objašnjava Samper. „Ovom strategijom zadobija naklonost vlada bez obzira na ideološka polazišta.“ Tako se, bez sumnje, stanovništvo oslobađa anksioznosti.
Brazilski predsednik Bolsonaro našao se na novinskim naslovnicama kada je njegov sin Eduardo, poslanik, retvitovao poruku u kojoj se KPK označava kao izvor virusa. Potom naprasno odlučuje da povije kičmu pred Pekingom kako bi obezbedio dopremu njihovih vakcina. Kinu ne treba moliti. Od januara 2021. godine, odobrila je isporuku 5.400 litara potrebnih supstanci iz kojih će Brazil proizvesti više od 8,5 miliona doza „KoronaVaka“. Nekoliko dana kasnije, Bolsonaro ukida veto na učešće Huaveja na nacionalnom tenderu za 5G frekvencije.
„Saveznici nam ne pomažu“
Savetnici Tajpeja hodaju po tankoj žici. Lišeni kineskih hemikalija, znatno kasne u kampanji vakcinacije. U trenutku kada je većina zemalja u regionu već vakcinisala u proseku 12,6% stanovništva, 17. maja 2021. godine, ove zemlje jedva premašuju stopu vakcinacije od 1%.
Suočen sa zdravstvenom opasnošću, Paragvaj, glavno uporište Tajvana u Južnoj Americi, raspravljao je u aprilu o zakonu o otvaranju diplomatskih odnosa sa Pekingom i puštanju u upotrebu 14 miliona doza vakcina, što je dovoljno za imunizaciju čitavog stanovništva. Državni sekretar Entoni Blinken tada je kontaktirao s predsednikom Paragvaja Mariom Abdo Benitezom, bliskim Vašingtonu, kako bi mu obećao medicinsku pomoć. Senat, čiju većinu čini vladajuća partija, na kraju je odbacio zakon. „Naši saveznici se danonoćno vakcinišu, ali nama zabranjuju da kupimo [kineske] vakcine da ne bismo postali komunisti“, ogorčena je Esperanca Martinez, levičarska senatorka, jedna od inicijatora predloga zakona (22).
U Hondurasu se čekanje na dolazak programa Kovak (koji bi trebalo da omogući vakcinaciju zemalja Juga pod pokroviteljstvom Svetske zdravstvene organizacije) toliko odužilo da je u maju 2021. godine vlada bila primorana da moli Salvador za oko 34.000 doza vakcine. „Narod Hondurasa počinje da uviđa da Kina pomaže svojim saveznicima, a mi se pitamo zašto nama naši ne pomažu (23)“, izjavio je Karlos Alberto Madero Eraso, visoki državni funkcioner. Pre nego što će svoje saveznike upozoriti na moguće „promene spoljne politike“ ako se ništa ne promeni...
