„Da li biste vi voleli da vladate osvešćenim narodom? Da narod ne bi mislio, preplavite ga osećanjima“, govorio je Onore de Balzak kroz lik vojvotkinje od Lanžea (Vojvotkinja od Lanžea, 1834). Rusi, narod sa izvanrednim misliocima, prepustili su se maniji političkih tok-šou emisija, koje se prenose uživo u periodima visoke gledanosti, kao što su jutro, poslepodne i gotovo celo veče, na svim kanalima s nacionalnom frekvencijom.
Svakog dana u prepodnevnim časovima na Pervom kanalu gleda se vodeća emisija s nazivom Budućnost će reći, u kojoj se priča „o temama koje se ne mogu prećutati“. Na kanalu Rosija 1, svakog drugog dana možete videti emisiju koja se zove 60 minuta, tokom koje se u prepodnevnim i poslepodnevnim časovima „prate tragovi aktuelnosti“. Na kanalu TV Centar, emisija Svakom svoja istina ponire „u suštinu stvari“. Kanal NTV nam nudi Mesto susreta, program koji želi da „bude mesto gde sve postaje jasno“, a Veče sa [Vladimirom] Solovjevim okončava dan na Rosiji 1. Slika je potpuna zahvaljujući nedeljnim debatama, emisijama više akademskog karaktera poput: Pravo da znamo,Post scriptum,Velika igra,Nepobitna logika... Kako bi ostale aktuelne, prenose se uživo, a teme se biraju u poslednjem trenutku.
Ono što iznenađuje nije samo postojanje ovih emisija već njihovo umnožavanje u poslednjih pet-šest godina. Na svakom kanalu postoje bar jedna ili dve; neke se emituju uveče i traju jedan sat (kao što je 60 minuta), neke više od dva sata (Budućnost će reći), dok poneke nemaju ograničeno vreme poput Večeri sa Solovjevim. Ukupno, reč je o više od 15 sati svakodnevnih debata koje su gledaocima u ponudi, ne računajući reprize na internet platformama poput Jutjuba i Jandeksa. Mada dominiraju aktuelne teme iz spoljne politike, u emisijama se raspravlja o najrazličitijim društvenim problemima, gde neki skorašnji događaj služi kao povod za razgovor, kao što je požar u tržnom centru u Kamerovu 2018, teška saobraćajna nesreća koju je u pijanom stanju izazvao režiser Mihail Jefremov 2020. godine, ili erupcija „kulture uznemiravanja“ na ruskim društvenim mrežama.
„Propagandisti iz Kremlja“
„Naime, ovaj format se pokazao kao jedinstveno sredstvo za opštepolitičko obrazovanje jer milionima građana Rusije donosi analizu aktuelnosti i stanja u svetskoj politici“, piše u nedavno objavljenoj kolumni Gevorg Mirzojan, šef katedre za masovne komunikacije Univerziteta za finansije pri ruskoj vladi u Moskvi. „Postoji li drugo rešenje? Knjige i stručne časopise niko ne bi čitao. Uostalom, naučni časopisi po svojoj prirodi ne mogu da objavljuju članke koji prate aktuelnosti. (...) Osim toga, rusko društvo ne liči više na one strasne čitaoce kakvi su bili Sovjeti. Izgubili smo naviku i sposobnost da čitamo ozbiljne tekstove.“
Dok se sudaraju univerzitetsko znanje i zajedljivi komentari, svi pričaju u isto vreme, a gosti se međusobno žestoko napadaju, ove ponekad razuzdane debate nalaze se taman između zabave i obrazovanja. Očigledna je bliskost između voditelja i redovnih gostiju — neki su na ti — publika prepoznaje poznate likove, kao da su iz Netfliksove serije, potvrđuje Sergej Markov, često prisutan komentator u televizijskim studijima. Sve su to razlozi za uspeh ovih emisija: liče na kafane gde ideološki sukobi ne ometaju izvesno međusobno poštovanje, čak i prijateljstvo među učesnicima.
Iako ne uvek blagi u svojim komentarima o Rusiji, strani gosti ponekad priznaju da ona nije poput apsurdnog pakla kakvom je opisuje zapadna štampa. Ponekad sebi dopuste i poneku šalu. Javljajući se iz svog berlinskog dupleksa u emisiju Budućnost će reći, 1. marta 2021, nemački novinar Feliks Šultes žalio se na nametnute mere zatvaranja u svojoj zemlji: „U Moskvi barem imate slobodu kretanja. Ovde, u Nemačkoj, smemo da se družimo samo s jednom osobom u isto vreme. Ove zabrane će se sigurno produžiti do izbora.“ A zatim je nastavio o vakcinaciji: „Iako poseduje devet miliona doza, naša divna demokratska zemlja nije u mogućnosti da vakciniše ljude jer nema špriceva!“ Voditeljka Ekatarina Strijenova iz studija i uz prenaglašenu emotivnu reakciju počinje da se sažaljivo cereka: „O kako želimo da vas spasemo, da vas vratimo u Moskvu! Držite se, Felikse!“
Protivnici vladajuće politike smatraju da su „propagandisti iz Kremlja“ — to jest najpoznatiji voditelji ovih tok-šou emisija — odgovorni za besramnu propagandu političkih stavova „Putinovog klana“ namenjenu voljnoj publici, koja, što iz naivnosti, što iz nepoznavanja novih tehnologija, i dalje gradi sliku sveta na osnovu onoga što vidi na državnoj televiziji.
Brojni Jutjub kanali, sa po dva i po miliona pratilaca, kao što su Dojd, na kom se predstavlja liberalna opozicionarka Ksenija Sobčak, ili Navalny Live, sada zatvorenog borca protiv korupcije Alekseja Navaljnog. predstavljaju slobodni prostor gde protivnici mogu uz humor i talenat da izraze svoj puni prezir prema „režimu“ i svojim fanovima predstavljaju radikalnu kritiku te „sramotne i neukusne propagande“. Sudeći po trajnoj i nesumnjivoj popularnosti ovih tok-šou emisija na vodećim državnim kanalima, pomenuta propaganda je primamljiva velikoj većini Rusa. Večeri sa Solovjevim imaju gledanost od gotovo 20 odsto (istina, na samom kraju večeri), zatim sledi 60 minuta sa 12 odsto, na istom kanalu, Rosija 1. Slične emisije na kanalima Pervi kanal, TV Centr i NTV imaju manju gledanost, koja je ipak od 2017. između pet i deset odsto.
„Mislim da vlada ima pravo na svoje stanovište i da od njega pravi propagandu. Uostalom, nema ničeg lošeg u reči propaganda, čak i ako je različito tumačimo. Na primer, šta je loše u tome da se propagira zdrav način života? Ili mir u svetu?“, izjavio je Andrej Norkin, zvezda jedne od najgledanijih emisija Mesto susreta. Odmeren, bele kose i s ozbiljnim četvrtastim naočarima, on je jedan od najiskusnijih voditelja na ruskoj audio-vizuelnoj sceni s karijerom koja je počela još 90-ih na kanalu NTV, za koju se tada smatralo da je oružje milijardera Vladimira Grusinskog upereno protiv Borisa Jeljcina. Tri decenije kasnije, vraća se na isti kanal, koji je sada pod indirektnom kontrolom vlasti, pošto ga je kupila holding kompanija Gazprom medija, čiji je kapital 100% u vlasništvu države. Ovaj prividni zaokret nije poremetio voditeljevo mirno samopouzdanje, kao ni njegovu nepristrasnost prilikom vođenja debata koju cene čak i predstavnici opozicije. „Određeni nivo agresije je neizbežan: obavezna je s obzirom na vreme kada se emituje program i na zahteve publike“, smatra Norkin, „tok-šou emisije se međusobno (…)
