U Uagaduguu, 11. oktobra 2021, počelo je suđenje osumnjičenima za ubistvo predsednika Burkine Faso Tome Sankare i njegovih ljudi tokom puča izvedenog 15. oktobra 1987. godine. Na optuženičkoj klupi se neće naći vođa komandosa Jasent Kafando, koji je još uvek u bekstvu, i najočekivaniji optuženik, bivši predsednik Blez Kompaore. On je tokom narodnog ustanka u oktobru 2014. godine uz pomoć francuske vojske tajno napustio zemlju i izbegao u Obalu Slonovače. Nasuprot tome, na suđenju će se, uz jedanaest ostalih optuženika, naći general Žilber Dijandere, koji je rukovodio operacijama, i Žan Pjer Palm, tadašnji šef glavnog štaba žandarmerije.
Na vlasti od 1983. do 1987. godine, komandant Sankara podstiče samostalan razvoj privrede, snažno se bori protiv korupcije, podržava obrazovanje za sve, kao i slobodu žena. Njegova revolucionarna i socijalna usmerenja — pogotovo poništavanje duga i diktata međunarodnih finansijskih ustanova u julu 1987. godine, sa govornice Organizacije afričkog jedinstva (OUA) — načinili su ga simbolom emancipacije u Africi koji i dalje traje. Njegova umešnost da pokrene narod Burkine Faso i stekne međunarodni uticaj, naročito zbog stavova u prilog Palestini, smetali su zapadnim ministarstvima pravde i afričkim vođama, „prijateljima Francuske“.
Uprkos naporima koje su iz inostranstva ulagali advokati i aktivisti Burkine Faso, posebno u kampanju „Pravda za Tomu Sankaru, pravda za Afriku“, pravosudni sistem Kompaoreovog režima (1987—2014) na mnogo načina je dugo sprečavao istragu. Protivno svim dokazima, u smrtovnici bivšeg predsednika je sve do aprila 2008. godine pisalo „prirodna smrt“. Da bi se stvari pokrenule, bilo je neophodno da se narod digne na noge. U februaru 2015. godine, pod pritiskom javnosti, prelazna vlada ponovo otvara predmet. Vlasti su za istražnog sudiju imenovale Fransoa Jameogoa, koji je od tog trenutka pokazao da je nezavisan i posvećen istrazi.
Prvi važan doprinos isleđenja je u tome što je omogućio rekonstrukciju toka događaja od 15. oktobra. Sudska istraga je potvrdila identitet žrtava koje su zajedno sahranjene u Uagaduguu. Dokazavši da su se među članovima komandosa nalazili vojnici garde bliske Kompaoreu, mnoge istrage su ustanovile neposrednu odgovornost tadašnjeg ministra pravde. Ubice su otišle iz njegovog doma, pokoji čak i u nekom od njegovih vozila. Upali su u salu regionalne organizacije Saveta antante. u kojoj se Sankara sastao sa šestoricom članova svog sekretarijata, i pucali bez upozorenja što dokazuje njihovu nameru da ubiju a ne da uhapse. Osim toga, istraga je dokazala da je Kompaoreov pomoćnik Dijandere — koji je u to vreme bio samo poručnik — naznačio koje osobe iz komandantove blizine treba eliminisati, kao i koje odane oficire u kasarnama treba uhapsiti.
Pitanje američke umešanosti
suočen sa uzdržanošću država upletenim u slučaj, sudija Jameogo je zatvorio „domaći“ deo predmeta istovremeno ostavljajući otvorenim onaj o njegovim verovatnim međunarodnim uticajima. Ostaje da se rasvetli uloga Obale Slonovače Feliksa Ufuet-Boanjija, vernog saveznika Pariza, kao i uloga same Francuske, nekadašnje kolonijalne sile, u ono vreme u punoj kohabitaciji predsednika Fransoa Miterana i premijera Žaka Širaka. Veruje se da su i druge zemlje mogle biti umešane. U oktobru 1987. godine, kad se Hladni rat bližio kraju, Pariz je podržao Čad koji se sukobio sa Libijom Muamera el Gadafija, nekadašnjeg Sankarinog saveznika, oko pitanja kontrole pojasa Auzu. U to isto doba, Liberijac Čarls Tejlor — koji uživa u značajnoj podršci Tripolija, Abidžana i Vašingtona — organizuje oružanu pobunu koja će njegovu zemlju natopiti krvlju i na sedam godina uzdrmati susedni Sijera Leone. Razotkrivanje uloga koje su jedni i drugi imali u puču protiv Sankare, veoma privrženog regionalnoj stabilnosti, uvek se spotiče o dobro čuvane tajne.
Tokom putovanja u Burkinu Faso, novembra 2017. godine, francuski predsednik Emanuel Makron se obavezao da će otkriti vojnu tajnu, što je zvanično zatražio sudija Jameogo. To obećanje neće biti održano. Dve prve pošiljke deklasifikovanih dokumenata, pristiglih u Uagadugu, sadrže samo sporedne dokaze. „Sadržaj ne uključuje samo diplomatske beleške, već pre svega beleške s analizama, obaveštajne podatke ili pak (…)
