Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

FANTAZIJE EKSTREMNE DESNICE

Magična kura nacionalne preferencije u Francuskoj

Šest meseci pred predsedničke izbore u Francuskoj, ekstremna desnica zaposela je medijsku i političku scenu. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da njeno dvoje potencijalnih kandidata, Marin Le Pen i ksenofobični novinar Erik Zemur, mogu da računaju na 35% glasova, što je istorijski bez presedana. Koristeći nesuglasice i razjedinjenost snaga levice, oni su nametnuli svoje teme. Među njima, pored „velike zamene“ i islamističke pretnje, naročito se ističe ideja nacionalne preferencije

Čim se približe izbori, ona se nepogrešivo vraća kao ključ svakog programa ekstremne desnice; kamen mudrosti koji će našoj zemlji vratiti njen nekadašnji sjaj; magična mera koja rešava sve probleme — od nezaposlenosti do budžetskog deficita, od nestašice stambenog prostora do imigracione krize, od omladinske delinkvencije do niskih penzija. Ovaj čudesni lek nosi ime od samo dve reči: „nacionalna preferencija“.

Pored sažetosti, druga prednost ovog koncepta leži u tome što se može koristiti u svakoj raspravi, bez naročite potrebe za smislenim argumentima, budući da igra na šovinistički refleks koji se javlja u svakom trenutku krize i nestanka izobilja resursa. Socijalni stanovi? „Budući da ih finansiraju Francuzi, logično je da će prvo biti izdavani Francuzima“, izjavila je Marin Le Pen, kandidatkinja Nacionalnog okupljanja (NO) na predsedničkim izborima 2022. godine. Dečji dodatak? „Četrdeset tri odsto primalaca CAF-a — dečijeg dodatka i stanarske pomoći — rođeno je u inostranstvu“, uzvikuje novinar Erik Zemur koji poziva na uvođenje „nacionalne preferencije“ kako bi okončao „francusko ludilo“. Nezaposlenost? „U Francuskoj treba da rade Francuzi i da proizvode francuske proizvode“, kaže i Florijan Filipo, predsednik partije Patriote. Zahvaljujući svojoj prilagodljivosti i jednostavnosti, nacionalnu preferenciju je Nacionalni front (NF, u međuvremenu preimenovan u Nacionalno okupljanje) lako pretvarao u predizborne slogane. Za predsedničke izbore: „Odbranimo Francuze“ (1974); parlamentarne izbore: „Prvo Francuzi. Milion nezaposlenih znači milion imigranata previše“ (1978); referendume: „Proizvodimo francuski sa Francuzima“ (1992); izbore za Evropski parlament: „Obrazovanje, posao, stan: u tvojoj zemlji ti si prioritet“ (2009); lokalne izbore: „Prvo obezbedimo Francuze“ (2010)…

Iako je ekstremna desnica vidi kao panaceju, ostatak političkog spektra odlučno odbacuje nacionalnu preferenciju. Mnogi je posmatraju kao politički lakmus test, crvenu liniju koja razdvaja „republikanski kamp“ od neprijatelja demokratije; branitelje ljudskih prava od nostalgičara za „mračnim dobom čovečanstva“. Ne garantuje li Ustav svima jednaka prava i pristup poslu bez obzira na poreklo? Francuska, koja zabranjuje svaki oblik diskriminacije i brani univerzalnost javnog interesa, ne bi smela sebi da dopusti usvajanje principa nacionalne preferencije.

Uzgred, ova podela nudi zgodan štit svim onima koji stoje sa ispravne strane: dokle god odbacuju nacionalnu preferenciju, ostaće deo tabora nežnih humanista, pa makar svakodnevno grmeli protiv imigracije. Tako Valeri Pekres (iz partije Republikanci) obećava da će uvesti migracione kvote, predložiti „povelju o deportaciji“, smeštati tražitelje azila u „odgovarajuće centre“, ograničiti pristup javnom zdravstvu samo na hitne slučajeve i osobe koje pate od zaraznih bolesti… Međutim, na pitanje koja je razlika između njenog programa i programa Marin Le Pen, ona se vređa: „Ona? Ona kaže ’nacionalna preferencija’. Ja to nikad ne bih učinila.“ Nakon „sapuna za zlikovce“ iz doba kraljevstva, nadimka za običaj kupovine plemićkih titula, dobili smo i „republikanski sapun“ koji sa svakoga spira odgovornost za ksenofobiju.

No, ideja nacionalne preferencije prvi put se javlja sredinom osamdesetih godina prošlog veka u teorijskim radovima jednog visokog državnog funkcionera kog je prestižni Pariski institut za političke nauke rado primio u profesuru. Reč je o Žan-Ivu Le Galuu, generalnom inspektoru francuske javne službe i suosnivaču Kluba časovnika — tink-tenka koji su 1984. godine pokrenuli studenti Nacionalne škole za upravu (ENA), od kojih će mnogi tokom naredne decenije završiti u Nacionalnom frontu. Ideološka linija ove organizacije je takozvani nacionalliberalizam.

Le Galu je još uvek bio član Francuske unije za demokratiju (UDF) kada je 1985. godine objavio knjigu Nacionalna preferencija: odgovor na imigraciju (Albin Michel), kao odgovor na delo poslanika Bernara Stazija Imigracija, prilika za Francusku (Robert Laffont, 1984); člansku kartu FN-a dobiće tek par meseci kasnije. Njegova knjiga, koja ima oblik izveštaja prepunog statističkih podataka i pravnih referenci, nudi apokaliptični prikaz Francuske koja se istovremeno nalazi pod pretnjom islama, imigrantske invazije, nesigurnosti i bankrota. Jedini način da se zemlja spase propasti leži u nacionalnoj preferenciji. Jer, kako Le Galu objašnjava, ukoliko država uskrati socijalnu pomoć i stanove stranim državljanima, to će značiti ogromne uštede, što će smanjiti njen deficit. Istovremeno, Francuska bi prestala da bude privlačna za nove migrante, koji bi ostali u svojim zemljama ili odabrali druge destinacije.

To bi državu spaslo potencijalnih problematičnih elemenata. Što se tiče onih koji su već tu, nacionalna preferencija bi značila da bi izgubili poslove i bili primorani da se isele iz Francuske. Tako bar glasi teorija.

Princip koji se već (...)

Obim celog teksta : 2 369 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Benoa Brevij

PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst