„Znam da sam u pravu i da nisam uradila ništa loše. Nastavljajući da pruža otpor, čovek se oseća jačim“: ovom rečenicom se Ebru Timtik, turska advokatica, oprostila od belgijske koleginice koja ju je posetila u zatvoru Silivri, blizu Istanbula. Dve žene više se neće videti. Nakon „gladovanja do smrti“ od dve stotine trideset i osam dana, Ebru Timtik je preminula 27. avgusta 2020. godine, usred pandemije kovida-19, u bolnici Bakirkoj (Istanbul) u koju je preneta. Osuđena na trinaest godina zatvora zbog „pripadnosti terorističkoj organizaciji“, partiji Revolucionarnog fronta za oslobođenje naroda (DHKP-C), oružanoj organizaciji ekstremne levice, osnovanoj 1978. godine pod prvobitnim imenom Devrimdži Sol (ili Dev Sol, revolucionarna levica), ova advokatica, stara 42 godine, osuđivala je parodiju pravosudnog sistema čiji je bila predmet i zahtevala pravedno suđenje. Kako bi dobila svoj slučaj, odlučila se za „gladovanje do smrti“ („ölüm orucu“); ono se u Turskoj razlikuje od štrajka glađu (açlik grevi) koji se može prekinuti u bilo kom trenutku. „Gladovanje do smrti“ ima skoro mističan prizvuk a ishod mu je najčešće koban. To je beskompromisan postupak koji obično može da prekine samo pozitivan odgovor vlasti na zahteve.
Tri meseca nakon smrti advokatice, više stotina političkih zatvorenika povezanih sa kurdskim nacionalnim pokretom iz pedesetak zatvora, pokrenulo je „naizmenični“ štrajk glađu na neodređeno vreme. Zahtevaju da se okonča izolacija nametnuta osnivaču Radničke partije Kurdistana (PKK) Abdulahu Odžalanu, koji je već dvadeset i dve godine zatočen na ostrvu-zatvoru Imrah, i bune se protiv sve većih kršenja njihovih prava u turskim zatvorima. Okupljeni u grupe, štrajkači glađu se smenjuju kako bi prethodnicima omogućili da skupe snagu: za kurdski nacionalni pokret ne dolazi u obzir „gladovanje do smrti“. Kada je u julu 2021. godine na njih došao red, trinaest aktivistkinja bliskih PKK-u iz zatvora Elazig stupilo je u štrajk glađu.
Poput Bobija Sendsa
Aktivista angažovan u pokretu za nacionalno oslobođenje Kurda i aktivista turske revolucionarne levice, u štrajk glađu neće stupiti na isti način niti iz istih razloga. Isto tako, broj smrtnih ishoda štrajka je niži među pripadnicima prve (šest preminulih za četrdeset godina) nego druge grupe (oko stotinu i pedeset preminulih u istom periodu, uglavnom iz redova DHKP-C-a).
Međutim, početkom osamdesetih, kolektivni štrajkovi glađu su modus operandi koji je zajednički PKK-u i velikom delu grupe ekstremne levice, koja propoveda i vodi oružanu borbu protiv države. Kazne su se dugo izdržavale a uslovi u zatvorima su izuzetno teški aktivistima koje vojna hunta — u prvom redu borbe zapadnog protiv komunističkog bloka — nakon puča izvedenog 12. septembra 1980. godine, hapsi na desetine hiljada.
Ali Gurgoz. Kurd i član Kave, organizacije čije je ime nadahnuto kovačem koji se suprotstavio despotskom kralju Dahaku u kurdsko-persijskoj mitologiji, 1981. ima 18 godina. Zatvoren je u čuvenom zlokobnom zatvoru „br. 5“, u Dijarbakiru: „Članovi centralnog komiteta svih nivoa i malo poznate Radničke partije Kurdistana, pokrenuli su prvi kolektivni štrajk glađu“, priča nam. „Poput njih, i ja sam bio tri meseca u izolaciji; zapravo, natrpali su više nas u prostoriju veličine metar i po sa dva, lancima su nam vezali noge i zglobove, ophodili su se prema nama kao prema životinjama kojim su bacali hranu i puštali da borave u svojoj pogani.“
Tevfik Eskiizmirliler je aktivista u masovnoj „gevarističkoj“ organizaciji Dev Jol (Revolucionarni put) iz sedamdesetih iz koje će, 1978. godine, poteći Dev Sol a koji će, dalje, naslediti DHKP-C. Uhapšen i mučen, bio je u zatvoru u Istanbulu i Izmiru. Seća se da su štrajkovi glađu pripadnika Irske republikanske armije (IRA) ostavili dubok utisak na njegove drugove, naročito Bobija Sendsa, koji je, nakon šezdeset i šest dana svesnog uzdržavanja od hrane, umro 5. maja 1981. godine u zatvoru Mejz: „Naš filozofski pristup bio je istovetan njegovom.“ Kemal Pir, Hajri Durmuš, Akif Jilmaz i Ali Čiček, svi članovi rukovodstva PKK-a, odbili su 14. jula 1982. godine da uzimaju hranu, i to do same smrti. „Otpor mučenika“ iz dijarbakirskog zatvora „br. 5“ jača popularnost partije u narodu.
Jedna čuvena fotografija prikazuje naredni veliki kolektivni štrajk, iz aprila 1984. godine. Nastala je u sudu u Metrisu, tokom takozvanog „poručničkog“ suđenja: optuženi su bili bivši oficiri koji su se priključili revolucionarnoj levici. Na fotografiji se vide kako ispred sudija stoje u donjem vešu, poređani u jednom redu. Naime, čim su im skinute lisice, a pošto su se već uzdržavali od hrane, oslobodili su se uniformi, protiv čijeg obaveznog nošenja su se pobunili. „Svrha ovog štrajka glađu bila je da se suprotstave vojnom propisu koji se na njih primenjivao i pokušaju države da ih politički prevaspita“, opisuje doktorka političkih nauka Sara Kon, čija se doktorska teza bavi pokretima turskih političkih zatvorenika između 1980. i 2000. godine. PKK nije deo tog pokreta, ali učestvuje u jednoj drugoj akciji, sprovedenoj iste godine u zatvoru Dijarbakir, koja će biti jedan od poslednjih zajedničkih štrajkova glađu revolucionarne levice i pokreta za nacionalno oslobođenje Kurda.
Tokom devedesetih, rat između države i PKK-a dostiže vrhunac. Bio je to težak period za aktiviste. Posebni sudovi, pred kojima su se pojavljivali zbog separatizma ili napada na bezbednost države, osuđuju ih na veoma stroge kazne. Štrajkovi glađu tad izražavaju rešenost „da se državi uskrati pravo da ubije, da joj se oduzme skup instrumenata za kažnjavanje, da se ponovo osvoji pravo da se vlada svojim bićem, da se sebi oduzme život. Aktivisti su turskoj državi poslali poruku: Uskraćuješ mi slobodu i, dakle, život, ali nećeš moći da mi uskratiš smrt“, objašnjava istoričar i politički analitičar Hamit Bozarslan. Kažnjeni i tlačeni, pripadnici DHKP-C-a u „gladovanju do smrti“ pronalaze način da odmaknu zatvorske zidove, da se njihov glas čuje i da tako nastave da žive.
Međutim, strategije se udaljavaju jedna od druge. Odžalanov PKK traži svoje priznanje izvan zatvora. Budući da im je prioritet oružana borba, čiji je cilj nezavisan Kurdistan, štrajk glađu je način borbe ali ne uz rizik da se umre: treba se sačuvati za gerilski rat u planinama. Raskorak sa revolucionarnom levicom biva sve veći.
Kako bi usmerila snažne i katkad nasilne ideološke, strateške i taktičke razlike, koje komešaju zatvorenike, kaznena ustanova svakoj političkoj grupi dodeljuje posebnu spavaonicu (koğuş). „Svaku od njih uređuje partija ili organizacija kao pravo društvo u malom koje ima svoje zakone, pravila ponašanja, vlastitu hijerarhiju kao i simbole i zastave: tu vlada atmosfera otpora“, precizira Sara Kon. Zatvor postaje mesto zbližavanja i ubrzane političke indoktrinacije, posebno veoma mladim aktivistima.
Nekadašnji član PKK-a Ajtekin Jilmaz proveo je devet i po godina u zatvoru. Seća se paranoične atmosfere i obračuna PKK-a i DHKP-C-a sa članovima za koje se sumnjalo da su špijunirali, sa onima koji su suviše kritikovali partijsku liniju ili onima čije bi priznanje dovelo do hapšenja drugog člana: „Između 1990. i 2000. godine“, kaže nam, „izbrojao sam najmanje četrdeset ubistava političkih zatvorenika koja su izvršili njihovi zatvorski drugovi, a sasvim je sigurno da ih ima mnogo više.“
Zatvorska zajednica
Sredinom devedesetih, Turska želi da stavi tačku na moć radikalne levice u spavaonicama. Izrađuje opsežan plan izgradnje novih zatvora sa individualnim ćelijama. Ukidaju se zajednička dvorišta. Prototip je već bio izgrađen u Eskišehiru, na severozapadu zemlje. Da bi se tome suprotstavio, DHKP-C — čiji je komandos te iste 1996. godine ubio biznismena Ozdemira Sabandžiju u Istanbulu i izvršio više napada na vojne i policijske mete — okuplja više levičarskih revolucionarnih grupa. Ukupno, dve i po hiljade zatvorenika stupa u štrajk glađu od kojih tri stotine pedeset i petoro započinje „gladovanje do smrti“. Jedan video-snimak, napravljen u spavaonicama DHKP-C-a, kruži ispod ruke. Prikazuje izmršavelog člana partije položenog na sto koji je poslužio umesto mrtvačkog odra. Snimci svedoče o pomešanosti vojne discipline, hijerarhije i (…)
