Nakon bolnih početaka, u kojima su jedno za drugim sledili: građanski rat (1991—1993), borba protiv Osetina i Abhaza, državni udar (januar 1992), dolazak na vlast bivšeg ministra spoljnih poslova SSSR-a Eduarda Ševardnadzea (1992—2003) i, konačno, „revolucija ruža“ (2003) koju je predvodio ultraliberalni Mihail Sakašvili (na vlasti od 2003. do 2012. godine), mlada kavkaska republika slavi 30. rođendan pod prilično mirnim nebom. Gruzija je prvu nenasilnu smenu vlasti doživela 2012. godine, izbornom pobedom milijardera Bidzine Ivanišvilija, čija je stranka Gruzijski san ponovila pobedu na izborima 2016, kao i 2020. godine.
Problem je jedino to što oni koji su izgubili ne priznaju rezultate poslednjih izbora i ukazuju da je vršen pritisak na birače. Od novembra 2020. godine, četrdeset i pet opozicionih poslanika odbija da učestvuje u zasedanjima parlamenta, što je dovelo do blokade institucija. Dogovor je postignut 19. aprila pod okriljem Evropskog saveta: ako Gruzijski san ne uspe da dosegne cenzus od 43% glasova na lokalnim izborima u oktobru 2021. godine, prevremeni parlamentarni izbori trebalo bi da se održe početkom 2022. godine. Međutim, Gruzijski san je krajem jula osporio ovaj sporazum, stvarajući uslove za dugotrajnu političku krizu.
Već deset godina dve stranke dominiraju na gruzijskoj političkoj sceni: Gruzijski san i Ujedinjeni nacionalni pokret (ENM), čiji je osnivač Sakašvili. Optužen 2014. godine za proneveru javnih sredstava, zloupotrebu moći i nasilje, Sakašvili je utočište pronašao u Ukrajini, gde je stekao državljanstvo i važne političke funkcije. To ga ne sprečava da se nada da će pobedom ENM-a, kojim i dalje upravlja na daljinu, ponovo osvojiti vlast u svojoj zemlji.
Dve strane se slažu oko dva ključna pitanja za državu: ekonomske politike i odnosa sa Rusijom. Od stupanja na dužnost 2012. godine, Gruzijski san sprovodi plan reformi koje zahteva Međunarodni monetarni fond (MMF). Svetska banka Gruziju smatra sedmom zemljom sa najpovoljnijim poslovnim okruženjem (1). U spoljnoj politici, Gruzija i dalje zahteva članstvo u Evropskoj uniji, kao i ulazak u Severnoatlantski savez (NATO).
Od tada se političke konfrontacije, iako ponekad vrlo agresivnog tona, često svode na međusobne optužbe za bivanje „agentima Moskve“. „Ovaj strah od izdaje oblikuje gruzijski politički diskurs još od sticanja nezavisnosti“, analizira Nutsa Batijašvili, profesorka antropologije na Fakultetu društvenih nauka na Slobodnom univerzitetu u Tbilisiju i autorka studije o „postkolonijalnom stanju“ u Gruziji ( 2). „U našoj kolektivnoj imaginaciji, mi smo mala, veoma hrabra nacija, koja je oduvek morala da se bori protiv moćnih suseda — Mongola, Persijanaca, Turaka i Rusa — ali koja je uvek gubila zbog izdajnika u svojim redovima.“
Predsednik Ivanišvili je sve svoje bogatstvo stekao u Rusiji? „Interesi još uvek postoje, zato se ne usuđuje da se čvršće (…)
