Jedna međunarodna platforma za brojne plodne debate u poslednje vreme usmerila je svoju pažnju ka pojmu odrasta. Iz očiglednih ekoloških razloga, ideja o beskonačnom rastu na svetu čiji su resursi ograničeni pokazuje se kao iluzorna. Ubeđenje da „uvek može još“ udarilo je u zid nejednakog, produktivističkog i konzumerističkog društva. Prema mišljenju zagovornika odrasta, taj pojam otvara perspektivu društvene pravde, emancipacije i životne radosti.
Oni rast u obliku u kom se danas javlja, to jest, kao godišnje uvećanje dodate vrednosti, posmatraju kao fizičku iščašenost, budući da je direktno povezan sa proizvodnjom i potrošnjom. Bio on crven, zelen ili crn, održiv ili inkluzivan, ovaj večiti pohod je apsurdan: godišnja stopa rasta od 3% dovodi do toga da se naša proizvodnja (i potrošnja) udvostručava svake dvadeset i četiri godine. Ako nastavimo ovim tempom, za sto godina proizvodićemo deset puta više nego sada. Zdrav razum nalaže nam da odustanemo od tog cilja koji je istrošio svoje nekadašnje prednosti u smislu društvenog blagostanja. Postoji li iko ko bi ustvrdio da smo na svetskom nivou tri puta srećniji nego pre pedeset godina?
Isto tako apsurdno bilo bi krenuti u suprotnom smeru. Stvar nije u tome da se krene put negativnog rasta, već put „odrasta“ — da se napusti dogma rasta i pređe sa usko kvantitativnog pristupa, koji previđa ograničenja privrede, na kvalitativno razmišljanje o smislu naših života i aktivnosti. Treba eksperimentisati i uspostaviti nove načine razmišljanja. Potrebe čovečanstva, svakako, moramo zadovoljavati na održiv, ali i na pravedan i drugarski način.
Uprkos svemu, pomenuta dogma rasta još uvek je veoma zastupljena, kako na desnici, tako i na levici, a čak i među brojnim ekolozima (čitati okvir ispod). Suočena sa klimatskom krizom, ona se sada zasniva na ideji raskidanja: nastaviti sa uvećanjem proizvodnje dobara i usluga i istovremeno znatno smanjiti njihov ekološki uticaj i eksploataciju resursa. Međutim, iako se tu i tamo može naići na delimična, regionalna, sektorska ili privremena raskidanja, do sada se takav proces na globalnom nivou nije javio.
Jedan od najvećih izazova tiče se drastičnog smanjenja emisija gasova staklene bašte. Međutim, osim ukoliko ne promenimo zakone fizike, teško da ćemo uspeti da odmenimo fosilna goriva (nafta, prirodni gas, ugalj) koja su još uvek zaslužna za 84% naše potrošnje. Budući da se ona lako skladište i transportuju, kao i da su izvor velike energije i — bar zasada — da se lako eksploatišu, nemamo drugog izbora osim da smanjimo njihovu količinu koju koristimo.
Drugarstvo, autonomija, radost
Uprkos ogromnim investicijama, solarna i eolska energija još uvek predstavljaju manje od 3% svetske proizvodnje primarne energije, iako već izazivaju nestašice određenih sirovina, poput čelika, ali i probleme u upravljanju prostorom. Dakle, energetska tranzicija neće biti moguća bez smanjenja nivoa naših energetski najzahtevnijih aktivnosti. Samim time, napori u smeru pronalaženja alternativa za fosilna goriva imaće smisla samo u okviru prisebne, solidarne, otvorene i relokalizovane privrede.
Današnje tumačenje pojma inovacija ograničeno je na njegovu ekonomsku dimenziju i on je sveden na sinonim tehničkog progresa. Odrast poziva na primenu ideje inovacije u službi drugih vrednosti, poput drugarstva, autonomije, životne radosti, ekofeminizma, zajedničkog dobra, slobodnog vremena, low-tech pristupa, permakulture, samoupravljanja ili reciprociteta. Niko se ne protivi tehničkim inovacijama dokle god se one zasnivaju na socijalnim i kulturološkim obzirima.
Beskrajni rast ljudskog (…)
