Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

BLISKE KULTURE, ZATEGNUTI GEOPOLITIČKI ODNOSI

U Gruziji su opsednuti Rusijom

U Gruziji, lokalni izbori pod pokroviteljstvom Evropske odlučivali su između dva politička tabora, koji godinu dana nisu zasedali u parlamentu i koji se međusobno optužuju da rade u korist Moskve. Dok rusko pitanje opseda političku arenu, gruzijsko društvo ima ambivalentniji odnos prema svom severnom susedu.

Upravo smo napustili Gori i njegov grandiozni muzej podignut u čast Josifa Staljina, sina nacije, kada smo morali da se zaustavimo pred stražarskom kućicom, koju obezbeđuju dva gruzijska policajca. „Nemojte ništa govoriti!“, šapuće Natja Džalabadze, antropološkinja sa Univerziteta u Tbilisiju, koja nam je vodič na putu. „Reći ću im da ste iz moje porodice.“ Ona daje svoju ličnu kartu; službenik je pogleda i daje nam znak da prođemo. „Ruski vojnici su na tri kilometra odavde, na kraju ovog puta“, objasnila mi je kada je napetost splasnula. „Tu počinje gruzijska teritorija koju su Rusi nasilno zauzeli 2008. godine. Ulazimo u opasno područje, i gruzijska policija dozvoljava ulaz samo ljudima koji žive u pograničnim selima. Deo moje porodice živi tamo i moje prezime je iz ovog kraja. Zato nas je pustio da prođemo.“

Ova teritorija je međunarodno poznata kao Južna Osetija, ali je mnogi Gruzini smatraju delom gruzijske regije Šida Kartli (Unutrašnja Kartli). Tim nazivom naglašavaju svoje odbijanje da priznaju i najmanji legitimitet želji osetinskog stanovništva da bude nezavisno. Južna Osetija se graniči sa Severnom Osetijom, članicom Ruske Federacije, takođe nastanjenom Osetinima. U vreme prvih naprslina u sovjetskoj imperiji, 1989. godine, kada su Gruzini protestovali za nezavisnost, isto su učinile i dve etničke manjine sa Kavkaza, Osetini i Abhazi, i time izazvale bes gruzijskih separatista. Usledila su dva rata: u Južnoj Osetiji (1991—1992) i u Abhaziji (1992—1993), sa više stotina žrtava i masovnim raseljavanjem stanovništva. Ali Tbilisi, upleten u sopstveni građanski rat (1991—1993), nije imao snage da pobedi secesionističke borce, koje je Moskva podržavala. Iz ovog haosa nastale su dve protodržave. Budući da nisu priznate od Ujedinjenih nacija (UN), one danas opstaju samo zahvaljujući ekonomskoj i vojnoj pomoći iz Rusije.

„Neke reči više ne izgovaram pred prijateljima“

U avgustu 2008. godine, Gruzija je pokušala da povrati Južnu Osetiju. Moskva je tamo poslala desetak pukova vojske. Gruzijska vojska je poražena u roku od pet dana, a ruski vojnici su se približili Tbilisiju. Prekid vatre zaključen je pod pokroviteljstvom Evropske unije, čiji je zastupnik, Nikola Sarkozi, ratifikovao pravo ruske vojske da kontroliše zonu razgraničenja između Gruzije i Južne Osetije, a potom i razgraničenje sa Abhazijom. Iako je žrtava bilo malo, ova dva rata su bila vrlo traumatična za Gruzine. Oni doživljavaju gubitak ovih dveju regija kao nepodnošljivu „rusku okupaciju“ „istorijske teritorije Gruzije“. Ovu teritoriju veličine Irske naseljavalo je samo četiri miliona ljudi, a danas je taj broj umanjen za 20%.

Bol ove amputacije je toliko jak da nikakva diskusija nije moguća. Dan ranije, u Goriju, zamalo nas je napao direktor pozorišta David Čartišvili, prilično buntovan mladić i veliki branitelj sloboda, kada smo ga pitali da li je možda legitimna želja Osetina i Abhaza da budu nezavisni: „Vidite ovaj mobilni telefon? Ja vam ga pozajmim, možete ga koristiti, čak vam mogu uplatiti i kredit, ali on ostaje moje vlasništvo! I Šida Kartli i Abhazija pripadaju Gruziji! Želimo da budemo fini prema Abhazima i Osetinima, da budemo gostoljubivi, ali da nas pokradu, nikada!“ A pokrenuti diskusiju o legitimnoj zabrinutosti Rusije zbog mogućnosti da Severnoatlantski pakt (NATO) uskoro postavi vojne baze na južnoj strani, rizik je u koji bi se malo ko upustio! Većina Gruzina u tome ne vidi strateške interese, već samo „visceralni imperijalizam Rusa, koji već dva veka čine sve što je moguće da nas spreče u sticanju nezavisnosti“, kako je to izrazio istoričar Laša Bakradze, direktor Književnog muzeja u Tbilisiju. Podsećamo da je ta „ruska okupacija“ započela „još 1800“, u carsko doba. „Kada sam poslednji put pokušao da sa svojom starom prijateljicom razgovaram o ruskom viđenju situacije“, kaže Džordži Hucišvili, stari stanovnik Tbilisija, koji je diplomirao na Moskovskom univerzitetu u vreme Leonida Brežnjeva, „počela je da viče na mene, nazivajući me poslušnikom Putina. Od tada, ni reč ’Rusija’ ne izgovaram pred njom.“

Daleko od očiju policije ulazimo u selo Kordi, neposredno pre linije razgraničenja, gde nas čeka rođaka Natje Džalabadze. Pre nego što svratimo do njene kuće, odlučujemo da nastavimo do kraja sela i da priđemo ovoj „takozvanoj granici“, kako je nazivaju Gruzini. Prelazimo na zemljani put. „Moramo biti veoma oprezni“, brine se naš vodič. „Svakog dana ruski vojnici odvode seljane koji nehotice pređu granicu dok napasaju krave ili beru jabuke. Te nesrećnike odvode u zatvor u Chinvalu (glavnom gradu Južne Osetije), na deset kilometara odavde. Često ih tuku i primoravaju da plate otkupninu da bi ih oslobodili.“

Još uvek se uglavnom govori Puškinovim jezikom

Ova (...)

Obim celog teksta : 2 436 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Pjer Dom

je novinar.
PREVOD/ Milisava Petković

Podeli ovaj tekst