U nedelju 7. novembra, građani Nikaragve su izašli na predsedničke izbore na kojima je Danijel Ortega zadržan na vlasti. Još jedna pobeda latinoameričke levice? Naravno!, odgovaraju oni koji u ovom sandinističkom vođi vide antiimperijalističkog revolucionara. Nezadovoljan suprotstavljanjem Vašingtonu, Ortega reklamira „prvenstvenu opciju za siromašne“, kako je naglasio ministar spoljnih poslova Denis Monkada 26. septembra 2021. godine, tokom okupljanja „u znak solidarnosti“ sa njegovom zemljom, organizovanog u predgrađu Njujorka. Preuzeo je terminologiju povezanu sa socijalnom doktrinom Katoličke crkve, koju zastupa struja teologije oslobođenja, doskora moćna u Latinskoj Americi. Ali drugi smatraju da predsednik Ortega i njegova supruga Rosario Muriljo upravljaju autokratskim režimom koji je uništio nikaragvansku demokratiju i odgovoran je za represiju i kršenje ljudskih prava. Drugim rečima, današnji sandinista bi izdao onog nekadašnjeg koji je doprineo trijumfu revolucije kasnih 1970-ih.
Teza po kojoj je Ortega jedan od predstavnika velike latinoameričke revolucionarne tradicije naglašava njegovu ulogu generalnog sekretara Sandinističkog fronta nacionalnog oslobođenja (FSLN) tokom svrgavanja diktatora Anastasija Somoze, u julu 1979. godine. „Savet za nacionalnu obnovu“, koji preuzima upravljanje državom, nacionalizuje banke, osiguravajuća društva, kao i rudarske i šumske resurse. Uvoz i izvoz prehrambenih proizvoda stavljeni su pod kontrolu vlade, a statutom o pravima i garancijama donetim dekretom 21. avgusta 1979. godine ukida se smrtna kazna i garantuju se slobode pojedinca.
Predvođene predsednikom Ronaldom Reganom, Sjedinjene Države su reagovale finansiranjem naoružanih reakcionarnih grupa — contras — koje su pokušale da zbace sandiniste sejući teror u zemlji. Vašington čak organizuje prodaju oružja Iranu uprkos embargu uvedenom zemlji zbog finansiranja intervencije. Između 1981. i 1990. godine oko trideset hiljada građana Nikaragve ubijeno je u sukobu koji je razorio ekonomiju. U tim uslovima, Ortega gubi na izborima organizovanim 1990. godine, kada na vlast dolazi konzervativka Violeta Čamoro i započinje šesnaestogodišnji period neoliberalnih „reformi“.
Žestoko suzbijan pokret
Ortega se vratio na vlast nakon predsedničkih izbora 2006. godine. Za njegove pristalice, ovaj povratak na posao — neprekinut od tada — potvrđuje revolucionarnu posvećenost sandinista. U nedavnom članku, istraživačica Jorlis Gabrijela Luna detaljno opisuje rezultate : decenija ekonomskog rasta, koja je omogućila smanjenje siromaštva za 30%; najniža stopa ubistava u Centralnoj Americi, najnasilnijem regionu na svetu u doba mira; besplatno osnovno i srednje obrazovanje; besplatna medicinska nega za najsiromašnije; izgradnja osnovne infrastrukture (putevi, kanalizacija, snabdevanje pijaćom vodom) „koja je oduvek nedostajala u istoriji zemlje“. Da li je ovo dovoljno da se pokrene revolucija, ili čak da se uzdigne socijalizam? Možda nije. Ali to su, ističu Ortegine pristalice, velike pobede u nepovoljnom istorijskom kontekstu. Pobede koje legitimišu kompromise na kojima počivaju (sa privatnim sektorom, konzervativcima, starim kontrašima ili Katoličkom crkvom). Nikaragvanskog predsednika bi stoga ilustrovao pragmatizam, osećaj za ravnotežu moći koji je radnicima i siromašnima pružio mnogo više nego što bi to dozvolio krut stav revolucionarne čistote.
Odnos — koji je poslednjih godina postao buran — između Managve i Vašingtona hrani ovakvo tumačenje činjenica. Vlada je 2018. godine najavila reformu socijalnog osiguranja: povećanje doprinosa i smanjenje pokrivenosti. Ova mera navodi hiljade ljudi da izađu na ulice: društveni pokret koji vlada žestoko potiskuje, iako se odriče planirane (…)
