Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KLIMA

Zemlje sveta u potrazi za izgubljenim vremenom

Konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP26) održana ovog novembra u Glazgovu treba da pomogne da se svetski sporazum potpisan u Parizu 2015. godine pretoči u dela. Ukoliko želimo da ograničimo najopasnije posledice zagrevanja koje je već u toku, sve zemlje će morati da se daleko intenzivnije posvete smanjivanju emisija gasova staklene bašte u naredne tri decenije. Njihova tromost u prošlosti ne ostavlja previše prostora za optimizam 

Glazgov je između 31. oktobra i 12. novembra ugostio 26. konferenciju strana (na engleskom Conference of the Parties, odnosno COP26) predviđenu Okvirnom konvencijom Ujedinjenih nacija o promeni klime (UNFCCC). Ova konvencija, potpisana na Zemaljskom samitu u Rio de Žaneiru 1992. godine, obavezuje sve potpisnice da spreče „sve oblike ozbiljnog antropogenog remećenja klimatskog sistema“. Ove reči pokazuju da svetski državnici imaju svest o ozbiljnosti pretnje sa kojom se suočavamo barem četvrt veka, a naročito od kada je 1990. godine objavljen prvi izveštaj Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC). Od prvih pregovora na ovu temu, vođenih još u Torontu u junu 1988. godine, SAD sabotiraju usvajanje sporazuma koji podrazumeva smanjenje emisija gasova staklene bašte (GSB) od 20%.

Od 1995. godine, COP konferencije održavaju se na godišnjem nivou kako bi omogućile potpisnicama (196 zemalja plus Evropska unija) da postepeno razrađuju mere borbe protiv globalnog zagrevanja. Među najpoznatijima bila je COP3 u Japanu, održana 1997. godine, nakon koje je potpisan Protokola iz Kjota. Iako ga je svetska štampa slavila, ovaj protokol ukazao je na kritičan manjak ambicija: podrazumevao je samo 3% napora koji će morati da se ulože kako bi problem bio rešen …

Konferenciji COP15 iz 2009. godine, poznatijoj kao konferencija u Kopenhagenu, prethodila je kampanja blaćenja. Hakeri su objavili mejl prepisku britanskih istraživača u pokušaju da ubede javnost da je IPCC — koji je 2007. godine dobio Nobelovu nagradu za mir — falsifikovao svoje nalaze. Iako je bio veoma skroman i neobavezujuć, konačni sporazum potpisan u Danskoj ustanovio je ono što su još uvek dva glavna cilja pregovora o klimi: ograničenje globalnog zagrevanja na maksimalnih dva stepena Celzijusa u odnosu na predindustrijsku eru i stvaranje Zelenog fonda u vrednosti od 100 milijardi dolara (čitati okvir).

Rasprava je vratila podelu na Globalni sever i jug u prvi plan

COP21, održan 2015. godine, bio je daleko medijski ispraćeniji u odnosu na svoje prethodnike, što je posledica sve većeg pritiska građanskih udruženja, omladinskih pokreta i naučne zajednice koja je gotovo jednoglasna u svojoj proceni ozbiljnosti situacije. Pariski sporazum pokazao je više smelosti, obavezujući svetske državnike da ograniče „porast prosečne temperature planete na manje od 2°C neto u odnosu na predindustrijske nivoe, te da preduzmu korake da se zagrevanje zaustavi na 1,5°C“.

Termin „predindustrijski“ je ključan. Kako je potvrdio poslednji izveštaj IPCC-a iz avgusta 2021. godine, prosečna globalna temperatura već je porasla za 1,1°C usled ispuštanja gasova u atmosferu koje traje od početka industrijske revolucije sredinom 19. veka. Pored toga, većina stručnjaka saglasna je oko toga da će zagrevanje, usled inercije ove pojave, u svakom slučaju do 2040. godine prevazići 1,5°C. Ipak, oni smatraju da ne treba odustajati od ovog cilja u narednim decenijama. Na globalnom nivou bitne su i desetine stepena. Uzevši u obzir to da se radi o „globalnom temperaturnom proseku“, a ne o lokalnim vrednostima koje bi doživele daleko veće promene, posledice zagrevanja od 2°C bile bi i više nego ozbiljne. To potvrđuje i jedan od ranijih izveštaja IPCC-a. Na planetarnom nivou, povećanje temperature od 2°C značilo bi ozbiljne poremećaje. Prosečna temperatura na Zemlji bila je pet do šest stepeni niža nego što je sada tokom poslednjeg ledenog maksimuma, pre oko dvadeset i jedne hiljade godina. Polarni ledeni pokrivač tada je obuhvatao čitavu današnju Kanadu, severnu Evropu i veći deo Rusije, dok je visina mora bila oko sto dvadeset metara niža nego danas.

U svetlu ovakve pretnje možemo samo da se čudimo kako to da je potpisnicima Pariskog sporazuma trebalo pet godina da počnu da ga sprovode (COP26 je zbog pandemije kovida-19 odložen sa 2020. na 2021. godinu). Dok je Trampova administracija podrivala ovaj proces, većina zemalja iskoristila je ponašanje SAD kao izgovor da između 2016. i 2019. godine dopusti da njihove stope emisija porastu, umesto da insistira na (...)

Obim celog teksta : 2 000 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Frederik Diran

je profesor geografije na Univerzitetu Tuluz-II Žan Žores i autor dela Le Réchauffement climatique, enjeu crucial du XXIe siècle, Ellipses, Pariz, 2020.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst