Prošlog 15. novembra, na širokim pariskim bulevarima, ispred ulaza pozorišta Varijete ocrtava se red. Publika, uglavnom muška, tiska se da prisustvuje ne predstavi, već političkom skupu. Gaspar Kenig, predvodnik liberala, započinje dug monolog — druge zvanice niti debata sa publikom u sali nisu bile predviđene — kojim želi da predstavi svoj novi politički pokret nazvan „Jednostavno“. Ton je katkad vatren: „Pokreće me istinski revolt protiv onoga što se mora nazvati birokratskim ugnjetavanjem.“ Ta osetljiva tema, uverava govornik, dotiče sve, sve slojeve društva, „od bankara do osobe sa neregulisanim statusom“. Sa žarom se tokom sat i po vremena osuđuju složenost administrativnih postupaka — njenih ćudi i besmislenosti — petljavine koje guše slobodu ličnosti i lokalnu demokratiju. U zaključku, Kenig poziva da se preduzme politička akcija „kako bismo izašli iz skučenog života u kom postajemo odgovorni za sebe“.
Kritika birokratije nije nova tema. Ona od 19. veka predstavlja predmet liberalne misli — delo Stari režim i revolucija Aleksisa de Tokvila, koje obrađuje problem centralizacije, objavljeno je 1856. godine. Kenig, uostalom, pojednostavljenje koje zahteva shvata kao način povratka izvorima „autentičnog liberalizma“. Neki smatraju da naglašavanje slobodnog tržišta daje lažnu, preterano negativnu, sliku te ideologije. Ona uključuje njenu u većoj meri političku, društvenu pa i moralnu stranu okrenutu ka slobodi pojedinca. „Da bi nanovo uspostavili humanističko nasleđe, liberali moraju početi tako što će prvo uz počasti ali bez žaljenja pokopati neoliberalizam“, bez oklevanja tvrdi Kenig u listu Les Échos (18. decembar 2019. godine) u kom piše kolumnu.
Liberali su večito nezadovoljni. „Nažalost, nikad nije postojala istinska liberalna politika, već samo levičarski ili desničarski socijalizam“, uzdiše Paskal Salen podsećajući na vlade koje su se smenjivale u Francuskoj. Ove reči bi mogle izmamiti osmeh, međutim, njihov autor uopšte nije veseli čudak. Rođen 1939. godine, Salen je veteran borbe za liberalizam. Nekadašnji profesor na Univerzitetu Pari-Dofin, redovni pisac kolumni u konzervativnoj štampi, kao ekonomista bio je između 1994. i 1996. godine predsednik Društva Mon-Peleren, organizacije koju je 1947. godine osnovao Fridrih Hajek da bi se borio protiv socijalizma u svim njegovim oblicima.
Korak preblizu gulagu
Na sebi svojstven način, ovaj intelektualac je beskompromisan. U njegovom delu Liberalizam, jedva da možemo pronaći ijednu oblast društvenog i privrednog života koju bi trebalo poveriti državnim vlastima. Naprotiv, sve propise smatra štetnim, čak izvorom nevolja koje navodno rešavaju: nije li nezaposlenost, u suštini, „plod državnog intervencionizma“? Preraspodela bogatstava je nasilje („socijalna politika je rat jednih protiv drugih“), korak preblizu gulagu. Čak se i odabir otpada oseća kao nepodnošljiv napad na slobodu pojedinca jer bi doveo do toga da se u svakom domaćinstvu postavi „fabrika za razvrstavanje otpada čiji bi radnici bili ljudi sa visokoškolskom diplomom, umetnici i preduzetnici“ — kakva sramota.
Salen lako prolazi kao ultraliberal. No, oni koji se samoodređuju kao liberali, bilo umereni ili radikalni, pripadaju istoj intelektualnoj struji, pozivaju se na uobičajene autore, više-manje traže skup principa koji zahtevaju slobodu u svemu, počevši od ekonomske slobode.
Za njegove savremenike je pobeda neoliberalne ideologije očigledna. Istina je da doba u kom se Fridrih Hajek u Putu servilnosti bunio protiv kolektivističke aždaje i njenih mnogobrojnih glava (kejnsijanističke socijalističke, upravljačke...) sad izgleda kao davno prošlo. U Francuskoj, kao i drugde, planiranje je bačeno u zaborav, evropska integracija i privatizacije su redefinisale obime državnog uplitanja, prvenstvo konkurencije zarazilo je čak i javne službe. Činjenice su dobro poznate — ni finansijska kriza iz 2008. nije dovela do suštinskog preispitivanja.
S tačke gledišta liberala, stanje drugačije izgleda. Pre svega, ta „pobeda“ je tek polovična i prolazna, tim pre što su se čitavi delovi posleratnih „kolektivističkih“ rešenja još održali — socijalna zaštita, penzije, status državnih službenika, između ostalih. Rast države nije zaustavljen, administracija i dalje guši „inicijativu“ dok se porezima izdržava loše upravljanje javnom potrošnjom. A jedna od osobenosti neoliberalnog učenja je upravo njegova nepopustljivost: ono nudi svojevrstan pun program i uvek preveliki jaz između modela i stvarnosti nikad nije premošćen.
Potom, pristalice liberalnog učenja smatraju da ono trpi nepopularnost zbog slike buržoaske ideologije koja s teškom mukom skriva surove interese poslovnih krugova — zbog čega ga i levica i desnica žestoko napadaju. Dalje, liberali nemaju organizovan politički pokret. Na političkoj sceni, grupe koje su liberalizam uzele kao vodilju su nestale, poput liberalne demokratije kojoj je predsedavao Alen Madelen ili liberalne alternative koju su osnovali Eduar Filijas i Sabin Erold. Izvesno, jedna mreža je i dalje čvrsto usađena, pogotovo u redovima Republikanaca; ličnosti u prvom planu — uključujući i lično predsednika Republike — zagovaraju te ideje; ali hrabra vlada koja bi trebalo da sprovede neophodne reforme u državi još nije stigla: „neodoljiva potreba za tačerizmom“ prema izrazu savetnika Matjea Lena, nije ispunjena.
Ipak, uticaj liberalnog učenja u javnoj raspravi se ne može poreći iako su njegovi obrisi pomalo nejasni. U pokušaju da ujedini grupe iz čitavog sveta naklonjene slobodnom tržištu, Atlas Networks je okupio šest organizacija u Francuskoj: Udruženje za ekonomsku slobodu i društveni napredak (Aleps), pionirsku organizaciju u širenju neoliberalizma kojoj je dugo vremena na čelu bio Žak Garelo a odnedavno Salen; Institut Kope, kojem predsedava Len čiji je poziv da u životu održava intelektualno nasleđe; sajt liberaux.org, koji objavljuje list na mreži Contrepoints i sebe vidi kao „liberalni samizdat“; i najzad tri trusta mozgova, tradicionalnija u svom pozivu ponude ekspertize: Ekonomski institut Molinari i Institut za ekonomske studije — Evropa, kojima predsedavaju dvoje ekonomista, prvom Sesil Filip a drugom Pjer Garelo, i Slobodna generacija (Génération libre). Još bi neke ustanove, počev od Instituta Montenj koji dobija značajne svote, zaslužile da se nađu na spisku.
Pojačanje jatom urednika
Ako je suditi po količini publikacija u specijalizovanim zbirkama — naročito onim, značajnim, u Belles Lettres, na čijem je čelu Alen Loran — i uopštenije, po mnoštvu radova koji se upiru da (opet!) istaknu vrline ekonomske ispravnosti ili političke inteligencije Tokvila, s intelektualnog stanovišta se ne može osporiti živost struje. Ekonomski susreti u Eks an Provansu uvek su puni sveta kao i kursevi mikroekonomije. Dalje, liberalna tačka gledišta raspolaže moćnim glasnogovornicima u medijima, među kojima je i dnevni list L’Opinion, i može da računa na jato urednika koji će u svakom času ogovarati nemar države i prevaru socijalnih davanja.
U toj velikoj porodici, Slobodna generacija bi želela da bude vrsta slobodnog strelca kadrog da borbi za liberalnu stvar ponovo da polet. Trust mozgova je usko povezan sa ličnošću njenog osnivača Keniga. Diplomac École Normale Supérieure i profesor filozofije, prošao je kroz kabinet Kristin Lagard, (…)
