Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

PLAN NEMAČKIH I FRANCUSKIH ZELENIH U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA

Diplomatija „vrednosti“ u zelenom sosu

Hoće li izborni uspeh Zelenih u Nemačkoj i njihovo učešće u budućoj vladajućoj koaliciji uticati na spoljnu politiku te zemlje? I tamo i u Francuskoj, prethodna iskustva sa zelenima u izvršnoj vlasti pokazala su da oni često odustaju od primata koji u programima pripisuju diplomatskim načinima za osiguravanje mira

Pitanja spoljne politike i bezbednosti uglavnom nisu bila deo predizborne kampanje za parlamentarne izbore u Nemačkoj održane 26 septembra ove godine. To je važilo i za vreme tzv. Triell televizijskih debata između kandidata. Jedini izuzetak predstavljalo je haotično povlačenje vojnih snaga iz Avganistana. Za vreme parlamentarnog zasedanja od 25. avgusta, političarka Zelenih Analena Berbok, kandidatkinja partije za mesto kancelara, snažno je kritikovala taj događaj, nazvavši ga „moralnom ranom“. U koalicionom sporazumu, objavljenom 24. novembra, predviđen je mandat za parlamentarnu istražnu komisiju koja bi trebalo da „rasvetli“ misiju evakuacije. Ovu vladinu obavezu početkom decembra moraće još jednom da ratifikuju svi koalicioni partneri: Savez 90 – Zeleni (Bündnis 90 – Die Grünen), Liberaldemokratska partija (FDP) i Socijaldemokratska partija (SPD).

Ne iznenađuje to da je supredsednik ekološke partije Robert Habek postao vicekancelar i čelnik „superministarstva“ za klimu i ekologiju, dok je liberal Kristijan Lindner dobio ministarstvo finansija. Diplomirana stručnjakinja za međunarodno pravo i vođa Zelenih, Analena Berbok dolazi na čelo Auswärtiges Amt-a, odnosno ministarstva spoljnih poslova. Uprkos uzavrelom geopolitičkom kontekstu – klimatska kriza, skok cene energenata, diplomatski sukob između Evropske unije i Belorusije oko migranata, „iliberalna“ politika u Poljskoj i Mađarskoj, tenzija između Kine i SAD, kao i između Rusije i Ukrajine – njena nominacija prošla je gotovo bez komentara.

Geopolitički izazovi su brojni, tim pre što su počeli da se klimaju stubovi na kojima je još od ujedinjenja građena nemačka spoljna bezbednosna politika. Bregzit je konačno razbio san o Evropskoj uniji koja će se zauvek razvijati u smeru sve većeg jedinstva i integracije, dok je relativno povlačenje SAD snažno postavilo pitanja suvereniteta i strateške autonomije. Nakon šesnaest godina stabilnosti „Merkeline ere“, susedi i partneri, na prvom mestu Francuska, pitaju se koliko će nova koalicija biti sposobna da redefiniše ulogu Nemačke na međunarodnom polju.

U doba krize proces osmišljavanja i sprovođenja spoljne politike poprima specifičan oblik. Nemački Zeleni prošli su kroz to bolno iskustvo prvi put kada su bili deo savezne vlade, između 1998. i 2005. godine kao manjinski partner SPD-a. Novi kancelar Gerhard Šreder stupio je na funkciju 27. oktobra 1998. godine, samo nekoliko dana nakon prvog ultimatuma NATO-a kojim je zahtevano povlačenje Srba sa Kosova. Spremnost „crveno-zelene“ vlade da učestvuje u zapadnoj vojnoj intervenciji predstavljala je prekretnicu za čitavu zemlju. Po prvi put od 1945. godine, 24. marta 1999. godine avioni Bundeswehr-a bombardovali su stranu zemlju, iako ona nije niti napala, niti ugrozila interese Nemačke ili neke druge članice NATO-a.

Ovaj slučaj snažno je potresao nemačke Zelene, partiju koja je izrasla iz pacifističkog i ekološkog pokreta protiv nuklearne energije i njene upotrebe kako u vojne, tako i u civilne svrhe. Osnovana je u januaru 1980. godine, u sred evropske raketne krize. NATO-ova „Dvostruka odluka“ iz decembra 1979. godine odnosila se na postavljanje novog nuklearnog naoružanja u pet evropskih država, uključujući Saveznu Republiku Nemačku (rakete Peršing II), i istovremeni predlog Sovjetskom savezu da se pokrenu pregovori o bilateralnom smanjenju naoružanja. Ovo je izazvalo dotad neviđeno velike demonstracije i doprinelo proboju ekološke partije u Bundestag na parlamentarnim izborima 1983. godine.

Tokom 1980-ih, „antipartijska partija“ ušla je u regionalne parlamente. Za razliku od svojih francuskih parnjaka, nemački Zeleni mogli su lakše da uđu u institucije zahvaljujući proporcionalnom izbornom sistemu koji pogoduje stvaranju vladajućih koalicija. Profesionalizacija jedne pobunjeničke i haotične partije usledila je kao rezultat sukoba između pragmatičnijih „realista“ („Realos“) i fundamentalista („Fundis“), zagovornika radikalne transformacije. Unutrašnje podele samo su se zaoštrile u kontekstu pada Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine. Na izborima 2. decembra 1990. godine, Zeleni su ostali uskraćeni za mesta u prvom Bundestagu ujedinjene Nemačke, dok je istočnonemačka lista Bündnis 90 – Grüne BürgerInnenbewegung dobila osam poslanika. Restrukturiranje partije koje je usledilo nakon izbornog poraza okamenjeno je kada su je napustile ključne ličnosti sa radikalno levog krila. Kada je u maju 1993. godine došlo do spajanja Zelenih sa Savezom 90, zahtev za ekologizacijom nemačke privrede i socijalnog sistema zasenio je pitanja bezbednosti i odbrane.

Za nemačke Zelene i njihove četiri osnovne vrednosti – ekologiju, socijalnu državu, demokratiju odozdo i nenasilje – učešće u vlasti često je značilo gorak ukus u ustima. Dok je pravdao vojnu intervenciju na Kosovu na vanrednom kongresu Zelenih u Bilefeldu u maju 1999. godine, jedan od njihovih vođa, tada ministar spoljnih poslova i vicekancelar Nemačke, Joška Fišer, pogođen je balonom punim crvene farbe u glavu. Njegovi protivnici smatrali su da je ovaj nekadašnji spontanistički aktivista postao deo političarske elite koja žrtvuje moralnost zarad realpolitike. Usledio je izlazak brojnih članova i članica iz partije. Oni su joj zamerali da je izdala svoje antimilitarističke i pacifističke vrednosti. U Francuskoj su Zeleni takođe učestvovali u vladi u to doba. U aprilu 1999. godine, nacionalni međuregionalni savet francuskih Zelenih je sa 75% glasova za odobrio nastavak vojne intervencije koja je otpočela nekoliko nedelja ranije. Ministarka za upravljanje zemljištem i zaštitu životne sredine u vladi Lionela Žospena Dominik Vuane pričala je o „neizbežnoj i legitimnoj“ intervenciji, dok je Deni Bopan, portparol partije, pozvao na osnivanje „međunarodne policije koja bi imala zadatak da interveniše na terenu“.

Dve i po godine kasnije, slanje trupa u Avganistan nakon terorističkih napada od 11. septembra 2001. godine dodatno je proširilo ovaj jaz. Većina delegata Zelenih koji su se 2007. godine okupili na vanrednom kongresu u Getingenu glasala je za hitno povlačenje nemačkih snaga. Međutim, savezni biro partije oglasio se u prilog produžavanja učešća Nemačke u Međunarodnim snagama za bezbednosnu pomoć (ISAF), koje su postojale sve do prošlog leta. Program partije iz 2002. godine prihvatao je vojne intervencije kao (…)

Obim celog teksta : 2 936 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Anet Lensing

je profesorka germanistike na univerzitetu Kon-Normandija.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst