Ulozi u domenu trgovine umetninama, naročito oni politički i simbolički, dobro su poznati, bilo da je reč o povraćaju umetničkih dela u nekadašnje kolonije ili o skorašnjim krađama u nestabilnim zonama. Međutim, ova ilegalna trgovina se već vekovima vešto odvija bez prosipanja krvi, koristeći se rupama u zakonu, te manipulišući ponudom i potražnjom, pritom obrćući značajne sume novca: „Ilegalna trgovina kulturnim dobrima zauzima treće mesto na rang-listi međunarodnih kriminalnih aktivnosti, nakon trgovine narkoticima i oružjem“, kako navodi Le Courrier d’Unesco od 9. oktobra 2020. Na primeru pljačkanja italijanske kulturne baštine, bogate etrurskim, grčkim i rimskim nalazištima, u cilju snabdevanja Sjedinjenih Američkih Država i tamošnjih pet hiljada muzeja, jasno se vidi finansijski značaj ove „trgovine“, njena uloga u trci za prestiž, kao i teškoće sa kojima se snage reda suočavaju.
„Kod nas se više isplati ukrasti umetničko delo nego farmerke“, rekao nam je, u razgovoru održanom neposredno pre njegove smrti, juna 2020, tužilac Paolo Đorđo Feri. Iako je 1969. formirana jedinica karabinijera specijalizovana za ovu vrstu ilegalne trgovine, tek je 1995. formiran poseban prekršajni sud. Feri je u njemu bio angažovan od samog početka. Naime, 1994. godine, u vozilu jednog kapetana finansijske policije (carinska i finansijska policija), preminulog u saobraćajnoj nesreći na auto-putu, karabinijeri su pronašli fotografije umetničkih predmeta, a u njegovom stanu pronađen je i ručno pisani dokument: organigram međunarodne mreže za krijumčarenje umetnina.
Na njenom čelu bio je Amerikanac Robert Bob Heč. To ime nije bilo nepoznato karabinijerima. On je 1972. godine njujorškom Metropoliten muzeju (MET) prodao krater (sud za mešanje vina i vode — prim. prev.) antičkog slikara Eufroniosa za iznos od milion dolara. Kad su saznali prodajnu cenu, „pljačkaši grobnica“, takozvani tombaroli, koji u svetu krijumčarenja umetnina predstavljaju sitnu radnu snagu angažovanu na kopnu ili na moru, zaključili su da su prevareni. Heč je tvrdio da je vazu kupio od jermenskog kolekcionara koji ju je čuvao u Švajcarskoj. Međutim, 1973. godine, jedan od šestorice ljudi koji su posudu otkopali, otkrio je New York Times-u datum (1971) i mesto iskopavanja: etrurske nekropole u Červeteriju, nedaleko od Rima.
Pronađena shema ukazivala je na Đakoma Medičija kao na Hečovog posilnog. Mediči je živeo u neposrednoj blizini Červeterija i smatra se osumnjičenim za krađu dvadeset hiljada artefakata. „U trenutku kada je sud formiran 1995. godine, ja sam već istraživao Medičijeve veze sa aukcijskom kućom Sotheby’s“, naveo je Feri, koji je u britanskom novinaru Piteru Votsonu pronašao neočekivanog saveznika. Votsonova istraga o kući Sotheby’s dovela je do pokretanja interne istrage unutar čuvene aukcijske kuće, čiji su advokati došli u Rim da svoje kataloge daju na uvid Feriju. Prodavci koji su radili za Medičija u njima su bili i te kako prisutni: „Aukcijska prodaja obezbeđuje pedigre delima koja ga nemaju“, kako objašnjava Feri. „Ona služi i za napumpavanje cena, zahvaljujući lažnim kupcima. Ovi lažni kupci dižu ponude za račun gazde koji na kraju odlučuje o vrednosti predmeta. Mediči bi te umetnine posle preprodavao muzejima govoreći kako je platio toliko i toliko u Sotheby’s-u, pa sad od muzeja traži malo više...“
Informacije koje je pružio Sotheby’s nadopunjuju se na otkrića iz 1995, nastala prilikom pretresa slobodne luke u Ženevi, skladišne zone izvan (…)
