Za razliku od disanja ili seksualnog razmnožavanja, rasa ne zavisi od ljudske biologije niti je to ideja (poput vrednosti π) koja bi mogla da ima sopstveni život. Zapravo, reč je o ideologiji koja nastaje u datom istorijskom trenutku iz objašnjivih razloga. Stoga se iz tih razloga i razvija.
Virdžinija u XVII veku pruža dobru polaznu tačku za predstavljanje ove istorije, kao i istorije društva vlasnika plantaža u britanskoj Severnoj Americi. Država koja je u početku pretila raspadom, otkrila je svoj poziv 1620-ih godina, a to je uzgoj duvana. Buduće Sjedinjene Američke Države će tada doživeti svoju prvu ekspanziju, počivajući uglavnom na ramenima „engleskih plaćenih sluga“. a ne na ramenima afričkih robova. Ovi Englezi koji su „rođeni slobodni“ mogli su da se kupuju i prodaju kao stoka, kidnapuju, kradu i daju u zalog u kartaškim igrama. Pohlepni posednici su im posle godina službe ukidali hranu i oduzimali im naknade za slobodu (freedom dues), pa i samu slobodu. Sluge su bile udarane, sakaćene i često nekažnjeno ubijane. Zbog izražavanja mišljenja koja su nepovoljna za upravnika i vladino veće, jednom čoveku su slomljene obe ruke, a jezik mu je proboden šilom, dok je drugom čoveku otkinuto uvo i morao je da po drugom ugovoru služi sedam godina.
Virdžinija je izgledala kao profitno preduzeće, a ne bi bilo moguće profitirati od uzgoja duvana primenom demokratskih metoda. Samo oni koji su uspeli da nateraju veliki broj ljudi da rade za njih uspeli su da se obogate za vreme naglog razvoja duvana. Ni njihova bela koža ni njihov status podanika britanske monarhije nisu zaštitili sluge od brutalnosti i eksploatacije. Jedina degradacija koju su izbegli bilo je večito ropstvo za sebe i svoje potomke, što je bila sudbina potomaka Afrikanaca.
Stručnjaci ponekad tvrde da plaćene sluge nisu doživele istu sudbinu kao Afrikanci zato što su se Evropljani držali određenih granica, imajući u vidu da se radi o ugnjetavanju ljudi njihove boje kože. Međutim, u stvarnosti, oni veruju u takve bajke samo zato što su i sami uronjeni u mračnu atmosferu rase. Tek na svetlu dana bolje vide stvari. Otkrivaju da su Grci i Rimljani porobili ljude svoje boje kože, da su Evropljani držali druge Evropljane u ropstvu i da je u Engleskoj u doba Tjudora zakon predviđao ropstvo skitnica. Takođe su otkrili da se Englezi nisu ustručavali brutalnosti kada je u pitanju stavljanje takozvanog divljeg Irca na milost i nemilost, uprkos njegovoj savršenoj belini. Oliver Kromvel je one koji su preživeli masakr u Drogedi prodao kao robove na Barbadosu, a na Antilima su njegovi posrednici prodavali irsku decu na aukciji. Od Piterloa do Santijago de Čilea, od Kvangdžua u Južnoj Koreji do Trga Tjenanmen i četvrti San Salvadora, čovečanstvo stalno iznova otkriva da zajednička boja kože ili nacionalnost nisu automatska prepreka ugnjetavanju. Napokon, jedina stvar koja ga sputava jeste manje-više veliki otpor kojim mu se suprotstavljamo.
Otpor je takođe istorijski rezultat (…)
