Nedugo pre nego što je 1974. godine postao prvi ekološki kandidat za predsednika Francuske, agronom Rene Dimon je u tekstu za Le Monde diplomatique prikazao obrise alternativne zelene politike za koju se zalagao. Mogli bismo, napisao je, da se pozivamo na savest zvaničnika. Međutim, „takav hipotetički procvat ’novih ljudi’ u okvirima kapitalističkog režima deluje krajnje neizgledno. Hrišćanstvo na njemu bezuspešno radi već dve hiljade godina. Razlog njegovog neuspeha je prosto to što ono uvek zagovara blagost prema bogatim sebičnjacima, umesto da pozove na ustanak siromašnih, na svojevrsni krstaški pohod na trezore “.
Borba za koju se Dimon zalaže oslanja se na pacifističku i internacionalističku perspektivu. To je borba za promenu sistema koju će sprovesti narodi Globalnog juga. Na samom kraju procesa dekolonijalizacije, Konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini iz juna 1972. godine upisala je „racionalno planiranje“, „korišćenje nauke i tehnologije“ i „borbu protiv kolonijalizma i drugih oblika tlačenja“ u osnove novonastale zelene politike. Zajedno sa britanskom partijom Narod (People) i, par godina kasnije, sa nemačkim Zelenima, Dimon je ušao u političku arenu ne žrtvujući ništa od svojih ubeđenja. Međutim, nije uspeo da se probije. Između straha od nuklearne apokalipse, potrebe za razvojem Globalnog juga i frenetičnog konzumerizma na Severu, zaštita planete zauzimala je samo trunčicu kolektivne svesti.
Pedeset godina kasnije ekologija je svuda. Međutim, o kakvoj je ekologiji reč? „Za LVMH (Moet-Henesi-Luj Viton kompanija, prim. prev.) zaštita životne sredine je više od obaveze. Ona je imperativ, pokretač kompetitivnosti“, objavio je ovaj proizvođač luksuznih dobara, čiji klijenti verovatno nisu naročito privučeni idejom odrasta. Zbog zagađenosti planete uspaničili su se omladina, kupci organskih namirnica u supermarketima, novinari i istraživači koji „oplakuju život na Zemlji “ ispod razrogačenih očiju fotografije mladunčeta foke objavljene na naslovnici Libération-a (10—11. novembar 2021).
Proboj ideje o „klimatskoj uzbuni“ u srž javnog diskursa nužno je istakao neodrživost našeg trenutnog načina proizvodnje — i potrebu za njegovim napuštanjem. Međutim, posledica ne otkriva uzrok. Kao što primećuje sociolog Žan-Batist Kombi, jačanje uticaja ekoloških tema vodilo je njihovoj depolitizaciji. Mediji su se opredelili za pristup koji je pogodovao širenju moralističkog pogleda, a on problem međunarodnog ekonomskog poretka svodi na pitanje promene ponašanja pojedinaca.
Ako hoćemo da spasemo planetu, svako od nas mora da sortira đubre, ostavi svog starog dizelaša na auto-otpadu, renovira svoj loše izolovan dom, smanji stopu emisije gasova staklene bašte, kupuje robu proizvedenu u kratkim proizvodnim lancima… Budući da sve te sitnice koštaju, viša srednja klasa lakše može da živi ekograđanski san od običnih radnih ljudi, iako ona svojim redovnim putovanjima avionom, luksuznim kućama i najnovijim gedžetima zagađuje daleko više. Takva „ekologija bogatih“, koja prikriva nejednaku odgovornost za zagađenje, dominira u političkom i medijskom diskursu. „Promenimo se“, „Budimo brzi, zagreva se“, „Svi smo odgovorni“, „Ako svako uradi ponešto, život će pobediti“, neumorno ponavljaju medijske kampanje finansirane iz budžeta. Što se tiče ekoloških partija, dokle god insistiraju više na vrednostima i vrlinama, a ne na sistemu i strukturama, i one doprinose širenju ovog pogleda.
Jer, one su se probile u srce evropskog političkog establišmenta upravo u trenutku u kom su odustale od promene sveta. Između 1993. i 2021. godine, broj evropskih država čije vlade imaju ministarstva životne sredine popeo se sa jedan na jedanaest. Ekološke partije deo su izvršne vlasti u više od 60% gradova od više od pola (…)
