Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POSLE „ŠTA KOŠTA, DA KOŠTA“ KAŽU NAM DA „ČUVAMO RAČUNE“

Francuska desnica vraća temu javnog duga u centar debate

Kandidatkinja republikanske desnice na predsedničkim izborima Valeri Pekres obećala je da će vratiti javni dug Francuske na 100% bruto domaćeg proizvoda. Samim tim se vraćaju apeli da se ponovo osnuju „odbori za seču“ kako bi se srezali javni troškovi, baš u trenutku kad Centralna evropska banka svojim intervencijama potpuno onemogućava privatne poverioce da zloupotrebe svoj položaj

April 2020. Svet se suočava sa svom silinom pandemije koronavirusa. Pukotine koje su se nazirale na površinama zapadnog socijalnog modela iznenada se pretvaraju u provalije. Pod tolikim šokom mnogi pozivaju na stvaranje „sveta posle pandemije“. Njihovu nadu u rekonstrukciju javnih službi i države blagostanja potpiruju mahnita davanja kojima su se odale brojne svetske centralne banke koje, želeći da izbrišu efekte krize, stavljaju ekonomiju pod stakleno zvono i na infuziju javnim novcem. Iako su gradili reputaciju oskudnih, vladari sada dokazuju da se sve može „po bilo koju cenu“. Istovremeno, Međunarodni monetarni fond (MMF) planira daleko unapred i smiruje strasti. „Prirodno je da tokom pandemije vlade zastupaju stav da će ’po svaku cenu’ spasti živote.“ Ali moraju ipak „čuvati račune“, naglašava Fond. Drugim rečima, budžetska popuštanja predstavljaju puko ideološko zamrzavanje. Stari poredak mora povratiti svoja prava, a dug svoju ulogu – da bude revolver u finansijskim rukama koji cilja u stanovništvo. Već nekoliko godina, međutim, mehanizam dresure javnog mnjenja putem državnog duga kao da se zaustavio. Dok se zalihe javnog duga povećavaju na neverovatnih 144% bruto domaćeg proizvoda (BDP) predviđenog za 2022. godinu, dosad neviđeno u mirnodopskim vremenima, kamatno opterećenje se smanjuje (bilo je u proseku 1,3% BDP-a tokom 2020. godine). Desetogodišnje kamatne stope su gotovo ravne nuli, a troškovi javnog duga su najmanji u poslednjih 40 godina : manji je od troška iz sedamdesetih godina, kada je javni dug bio blizu 20% BDP-a. Od 2016, redovne intervencije Centralne evropske banke (ECB) – koja ubrizgava likvidnost kupujući od banaka obveznice javnog duga – pružaju državnim institucijama uslove za finansiranje o kojima su samo sanjale. Ovaj dosad neviđen fenomen dodatno je uzeo maha usled krize koronavirusom. Žurba da se zapuše rupe ekonomskog i finansijskog sistema koji je popuštao sa svih strana rezultirala je regulisanjem kamatnih stopa (poput premija za rizik koje suverene države plaćaju poveriocima). Kamatne stope su se do juče formirale na tržištu koje je procenjivalo rizik od ulaganja u određeni kapital, a danas ih kontroliše ECB i garantuje da neće doći do divljeg rasta.

„Žuti prsluci? Dobar znak!“

Ovaj jaz između stope zaduživanja i iznosa javnog duga (koji se izražava odnosom javnog duga i BDP-a, svetom merom dužničke dogme) postaje pravi problem za sve poklonike dužničkog ustrojstva i duga kao vaspitne mere. Ako dug više nije pretnja (jer njegovo finansiranje ne košta gotovo ništa) kako onda „objasniti narodu“ da se mora štedeti i da se moraju smanjiti javni troškovi? Niske ili negativne stope kao rezultat intervencija centralnih banaka predstavljaju anomaliju, a večno produžavanje nekonvencionalnih politika banaka značilo bi povratak sveta u kom dug nije više sredstvo ucene na raspolaganju poveriocima. Isplivala bi avet zvana politički kontrolisane kamatne stope koje ne ometaju finansiranje države.

Nestalo bi i ono što neoliberali smatraju normalnim funkcionisanjem sveta u kom vlada privatna štednja, koja razvrstava i bira zemlje koje će finansirati za uzvrat tražeći da poštuju pravila koja im nameće. Sada je važno vratiti poverioca na njegov presto i povratiti operativnost zakonu o ponudi i potražnji, jedinom koji je u stanju da disciplinuje politiku i da uređuje društvo kroz automatsku moć da državama dodeljuje zaslužene stope.

Srećom po pobornike javnog duga, promena u ponašanju ECB-a nije trenutno praćena nikakvim prevratima u njenom vrhu. Isto važi i za negodovanja Kristin Lagard, predsednice ECB, koja je u martu 2020. tvrdila da njena institucija nije tu da „poravnava razlike“. drugim rečima da daje administrativne okvire odstupanjima u kamatnoj stopi između država dužnika i evro zone. Poruka je jasna: ne treba očekivati da će državni dug biti otkupljen; program nije večan i nije izraz želje da se olakša budžetski život država.

Posebno treba imati u vidu da iscrpna i stidljiva opravdanja zašto ECB vrši ove otkupe – pandemija i neophodnost dostizanja inflatornih ciljeva (doskora (...)

Obim celog teksta : 2 003 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Benžamen Lemoan

je sociolog, autor knjige Demokratija pod dužničkom disciplinom (La Démocratie disciplinée par la dette) koja će biti objavljena 2022.
PREVOD: Jelena Nikolić

Podeli ovaj tekst