Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DEMOKRATSKA KRITIKA KONCEPTA REFERENDUMA

Glasati češće ne znači nužno glasati bolje

U zavisnosti od postignutog ili očekivanog ishoda, mišljenje komentatora i političkih lidera o referendumu dramatično varira. Hvale ga kada im rezultat odgovara i s prezirom osuđuju kada njime nisu zadovoljni. Iako ova vrsta ispitivanja, koju je levica dugo odbacivala, može izgledati kao ultimativno sredstvo demokratije u krizi, njena trivijalizacija nosi određene opasnosti

Kalendarska slučajnost: u razmaku od tri dana, Britanci su na referendumu 2016. godine glasali o članstvu u Evropskoj uniji, a u francuskom departmanu Atlantska Loara o izgradnji aerodroma Notr Dam de Land. Ova dva, po obimu vrlo različita, pitanja pokazuju prilagodljivost ove vrste konsultacija: prvo se tiče međunarodnog ugovora, drugo jednog lokalnog problema. Specifičnost referenduma kao demokratske procedure jeste u tome što se može primeniti na bilo šta. Istovremeno su se i drugde pojavljivali pozivi na konsultacije ovog tipa: u Holandiji i u Slovačkoj, razmatralo se glasanje o izlasku iz Evropske unije; Marin Le Pen je želela da Francuzi glasaju o istupanju zemlje iz zone evra, a Nikola Sarkozi o budućem evropskom ugovoru koji bi okrenuo leđa šengenskim sporazumima. Marin Le Pen obećava i referendum o smrtnoj kazni, dok njeni politički protivnici traže referendum o „zakonu o radu“.

Ova pomama se lako objašnjava. Ne samo da se referendum čini najdirektnijim i najjednostavnijim oblikom izražavanja narodne volje, već predstavlja i odgovor na krizu predstavničke demokratije. Prizivaju ga protiv izabranih zvaničnika optuženih za izdaju svojih birača, protiv elita odsečenih od naroda. A kada se zvaničnici pak spotaknu o unutrašnje probleme, pokušavaju da ga iskoriste kao neku vrstu krajnje arbitraže, što zapravo predstavlja priznanje slabosti. Referendum je svojevrsni politički izazov: „demokratičnijeg od mene nema“.

Levica se okupila oko toga. Republikanska tradicija, barem u Francuskoj, uvek ga je odbacivala kao plebiscitarno, te stoga nedemokratsko oružje. Način na koji ga je koristilo Drugo carstvo (1852—1870) naveo je republikance da u njemu vide autoritarni mehanizam, lukavstvo razuma kojim se, putem konsultovanja naroda, sva moć davala vođi. Da bismo razumeli ovo neprijateljstvo, dovoljno je podsetiti se da je 10. decembra 1848. godine Napoleon III Bonaparta izabran opštim pravom glasa za muškarce sa 74,33% glasova, a da je 2. decembra 1851. godine, kao predsednik koji nije mogao biti reizabran, izvršio državni udar podržan referendumom — iliti „plebiscitom“ — sa 7.410.231 glasom „za“ i 647.292 „protiv“. Godinu dana kasnije, Drugo carstvo je prihvaćeno sa 7.824.129 glasova „za“, nasuprot 253.149 glasova „protiv“. Najzad, 8. maja 1870. godine, poslednji plebiscit je caru potvrdio udobnu većinu (7.358.000 „za“ i 1.538.000 „protiv“), neposredno pre osnivanja republike 4. septembra 1870. godine, a nakon poraza u francusko-pruskom ratu.

Nakon Napoleona III, „poziv“ generala Žorža Bulanžea narodu potvrdio je neprijateljstvo republikanaca prema referendumu. Političke formacije koje su nastale kao rezultat Pokreta otpora jedva su dale pravo generalu De Golu da ga koristi 1945. i 1946. godine za arbitražu između različitih nacrta ustava. Levo opredeljene stranke ponovo su poklekle na početku Pete republike, kada je nekoliko referenduma omogućilo njenom osnivaču da joj redovno potvrđuje legitimitet — i da nametne rešenje Alžirskog rata. Začudo, referendumski princip je proizašao iz neuspeha referenduma iz 1969. godine. koji je pokazao ono u šta su njegovi najodlučniji protivnici odbili da veruju: bilo je moguće glasati „ne“. Manje je primećeno da mu general De Gol nije pribegao između 1962. i 1969. godine, i da su kasnije takva glasanja bila retka.

Da li bi danas referendum okupio sve glasove zato što je bolje kontrolisan i zato što je narod dovoljno zreo da ne bude zaveden sirenama demagogije? Poput onog u Francuskoj 29. maja 2005. godine o evropskom ustavu, i referendum o „bregzitu“ je izazvao uobičajene kritike komentatora koji su neprijateljski raspoloženi prema ovoj vrsti konsultacija, naročito kada je rezultat suprotan njihovim očekivanjima. Klasična elitistička kritika cilja na navodnu nekompetentnost birača, na njihove loše (...)

Obim celog teksta : 1 925 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Alen Garigu

je profesor političkih nauka na Univerzitetu Zapadni Pariz — Nanter-la Defans. Zajedno sa Ričardom Brusom koautor je dela Manuel anti-sondages. La démocratie n’est pas à vendre!, La ville brûle, Montrej, 2011.
PREVOD: Milisava Petković

Podeli ovaj tekst