Zovem se Paskal Buaziz. Ja sam pevač. Imam 49 godina i pričaću o sebi. Ovo je jedina tema za koju sebe smatram kompetentnim. Kažem da sam pevač, ali pored toga sam u poslednjih trideset godina, paralelno, sa strane radio mnogo drugih stvari. Nije uvek lako biti samo pevač. Za većinu nas muzičara to je zapravo veoma komplikovano. S obzirom na to da već nekoliko godina živim o trošku svoje supruge, opet sam mogao sebi da priuštim luksuz da ponovo postanem pravi umetnik sa punim radnim vremenom, odnosno povremeni izvođač. Time sam se bavio kad sam bio mlad, povremeno, s prekidima — radeći godinu dana, ne radeći nekoliko meseci, što je praćeno beskrajnim periodima nemaštine, dugova i dna fioka... Uz to još postoji banka koja vam sisa krv kroz zapanjujuće doplate (svi paraziti biraju da, po mogućnosti, žive na bolesnim telima) i muka koja se pojavi svaki put kada stavite bankovnu karticu u bankomat. Komplikovano je biti pevač.
Nedavno sam uspeo da prikupim dovoljan, odnosno neophodan broj sati čisto umetničkog rada, dakle, kolosalne brojke za većinu muzičara. Od tada, svakog meseca, Pôle emploi spectacle (Nacionalna služba za zapošljavanje) isplaćuje mi naknadu za nezaposlene od 1.290 evra — to jest dnevnicu od 43 evra. To nije mnogo, pogotovo za život u Parizu sa decom. Čak je gotovo nemoguće, ali ne žalim se. Sistem je jedinstven i dovoljno lep da se uzdržite od pritužbi.
Već dvadeset pet godina sam deo benda koji se zove Mendelson. Reč je o relativno proslavljenoj grupi koju pozdravlja jedna prosvećena kritičarka, a koju ignoriše druga kritičarka koja je verovatno drugačije prosvećena. Grupu vatreno podržava šačica srećnika, nekoliko stotina ljudi raštrkanih po Francuskoj, koji prate grupu i njene avanture sa doslednošću koja me ponekad uznemirava. Mendelson se retko čuje na radiju, ima malo koncerata i teško je pronaći termine za koncerte. A zašto je tako? Zbog prevelike hladnoće osoba koje prave program? Zbog previše oskudne publike? Zbog preteranih troškova naših malih plata? Mora da mene ovo pitanje najviše brine, a ja najmanje mogu da odgovorim na njega, jer je osoba koja se davi poslednja koji može da pronađe rešenje za svoje davljenje. Onda bi verovatno većina hipoteza koje bih mogao da iznesem svedočila o mojoj ogromnoj uobraženosti. Kad bi mi ljudi verovali, ceo svet ne bi bio u pravu, a ja sam protiv svih bio bih u pravu. Činjenica je da je Mendelson bend koji stvara ono što mi zovemo rok, pravi rok koji ponekad pravi veliku buku, ali peva na francuskom, i čiji su tekstovi od velike važnosti — barem s naše tačke gledišta. Stvara se neka vrsta kontradikcije u terminima... kada većina veoma uspešnih pop muzičara naše generacije — onih koje pune sale, monopolizuju radio-talase i časopise — mnogo više drži do dečjih pesama (da budemo ljubazni) nego do avangardnog roka. „Pitao sam mesec“, „Vodim te na vetar“, „Kažem da volim, i posejem tu ljubav na svojoj planeti“... to je sve rečnik koji pripada dečjim knjigama. Ovi pevači su verovatno vrlo fini, ali njihovi tekstovi su tako... kako to elegantno reći? tako... tako fini, da su svetlosnim godinama udaljeni od onoga što smo mi i nekoliko drugih nezavisnih umetnika pokušali da uradimo. Francuska će možda zauvek biti zemlja popa — oskudnih tekstova, slobodnih osmeha u svakom smislu te reči i ogromne reklamne (…)
