Ona puši ispred staklene zgrade Bundestaga, u farmerkama, patikama i s kapom na glavi. Zatim nas vodi kroz napuštene hodnike. U njenoj još uvek privremenoj kancelariji nagomilane su šolje i torbe sa likom Olafa Šolca, kandidata Socijaldemokratske partije (SPD) na nemačkim parlamentarnim izborima od 26. septembra. Ana Kasaucki je upravo izabrana za poslanicu u parlamentu. Ima 27 godina. „Ja sam sa levog krila stranke“, objašnjava ova mlada žena.
Izbivši na prvo mesto sa 25,7% glasova na izborima, nakon što je, prema anketama, mesecima dostizao najviše oko 15%, SPD u Bundestagu ima 206 poslanika, od ukupno 736 mesta. Polovini njegovih poslanika ovo je prvi mandat. Pedesetak njih, poput poslanice Kasaucki, dolazi iz omladinskog dela partije, Jusos-a, koji iznutra uzdrmava staru i oslabljenu nemačku socijaldemokratiju.
Već petnaest godina se rezultati stranke urušavaju: 2005. godine jak sa 34%, SPD je četiri godine kasnije izgubio 11 bodova po završetku prve „velike koalicije“ sa Angelom Merkel, da bi na izborima 2017. godine dostigao tek 20,5% glasova. Dve godine kasnije ostaje daleko iza Zelenih (Die Grünen), sa dobijenih svega 15,8% na evropskim izborima. Istovremeno je opadao i broj članova: sa više od 900.000 u 1990. godini na 730.000 u 2000. godini, pa sve do 410.000 danas. Od toga Jusos-u pripada oko 70.000 članova. Na regionalnom nivou, politički pejzaž se prilično razlikuje od jedne do druge pokrajine: SPD ostaje na čelu, na primer, u pokrajini Rajna-Palatinat, sa više od 35% na poslednjim regionalnim izborima ili u Meklenburgu — Zapadnoj Pomeraniji (više od 39%), ali pada ispod 10% u Saksoniji i Bavarskoj.
„SPD je izgubio parlamentarne izbore 2009, 2013. i 2017. godine pre svega zato što je njegovo klasično biračko telo, radnice i radnici, bilo uzdržano ili glasalo za druge stranke, uglavnom za Hrišćansko-demokratsku uniju [CDU, desnica], a potom i za Alternativu za Nemačku [AfD, krajnja desnica]“, analizira Klaus Bartel, poslanik SPD-a od 1994. do 2017. godine, predstavnik krila bliskog sindikalnom pokretu. U 1998. godini, 48% radnika i 44% nezaposlenih glasalo je za SPD; u 2017. njihov udeo iznosi samo 23% i 22%. U međuvremenu, SPD je predvodio dve vlade, od 1998. do 2005. godine.
U tom periodu je socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder, u koaliciji sa Zelenima, sproveo takozvane reforme „Agende 2010“: smanjenje prava za nezaposlene, deregulacija tržišta rada, uspostavljanje širokog sistema kontrole i sankcija za primaoce socijalne pomoći. Broj prekarnih radnika je eksplodirao, a termin „Hartz IV“ — tadašnji naziv za minimalne prihode — pretvorio se u okov koji će SPD još dugo vući. „Tokom kampanje 2009. godine, ljudi su nas vređali dok smo lepili plakate“, seća se Sebastijan Langer, tridesettrogodišnji lekar, aktivista od svoje sedamnaeste u malom gradu Parhim, na severoistoku zemlje. Njegovo angažovanje u okviru socijaldemokratske omladine potiče pre svega iz želje da se bori protiv ekstremne desnice. „Ali bio sam protiv Agende 2010, protiv sankcija za nezaposlene, protiv široko rasprostranjenog podozrenja koje se obrušilo na njih. Jusos se uvek protivio tome.“
Mladi SPD-a su 2017. godine glasali protiv nove vlade socijaldemokrata i konzervativaca.
„Princip je bio da se podnese zahtev protiv ’velike koalicije’ u svim lokalnim ograncima“, priseća se Johanes Barš, dvadesetsedmogodišnji advokat zaposlen u Grajfsvaldu, u istoj pokrajini.
U svom ogranku je podržao kandidaturu Ane Kasaucki. „To što danas pedesetak predstavnika Jusos-a sedi u Bundestagu, rezultat je uspeha mladih ljudi da na mnogim mestima širom zemlje preuzmu deo moći kako bi preneli svoje ideje“, insistira on.
Naredne godine SPD je pokrenuo proces programske „obnove“. „Radne grupe su bile organizovane svuda; mogli smo otvoreno da razgovaramo, svi za istim stolom, četrnaestogodišnji aktivista sa nekim od sedamdeset godina“, priseća se Ana Kasaucki. Početkom 2019. godine, partija usvaja svoj novi „koncept (…)
