U martu 2022. godine će se deset afričkih državnih timova u baražu boriti za plasman na Svetsko fudbalsko prvenstvo koje u novembru treba da se održi u Kataru. Budući da se nalaze na istoj strani žreba, Alžir i Maroko su sigurni da se neće susresti. To je s obe strane granice donelo olakšanje kako navijačima, tako i onima koji su prema fudbalu ravnodušni.
U kontekstu napetosti u alžirsko-marokanskim odnosima, koje se ponavljaju od decembra 2020. godine, ta činjenica otklanja pretnju od eskalacije šovinizma i incidenata koji bi mogli dovesti do najgoreg. Susret dva tima u decembru prilikom Kupa arapskih nacija zaista je pružio divne slike bratstva, ali je ulog bio daleko manji od ulaznice za Svetsko prvenstvo.
Od alžirske nezavisnosti 1962. godine, odnosi između Alžira i Rabata su retko kad bili stabilni i neprekidno su bili obeleženi pečatom nepoverenja. Pogranični sukobi — koji su bili uzrok naročito „peščanom ratu“ u oktobru 1963. godine — i pitanje Zapadne Sahare — teritorije na koju Maroko polaže pravo a za koju Alžir zahteva referendum o samoopredeljenju njenog stanovništva istovremeno podržavajući borce za nezavisnost iz Fronta Polisario — sprečavaju svaku normalizaciju odnosa između dva suseda. To je, takođe, prepreka procesu privredne integracije Magreba, trgovinskom sporazumu Unije arapskog Magreba (AMU), proglašenom u Marakešu 1989. godine a koji je danas izgubio svaki smisao.
Uprkos objavama o prekidu vatre u septembru 1991. godine između Rabata i Fronta Polisario, situacija u Sahari već više od četiri decenije ne napreduje. Kao „kompromisno“ rešenje, kraljevina predlaže više-manje široku autonomiju — ali pod njenim nadleštvom — što Alžir, koji priznaje Saharsku Arapsku Demokratsku Republiku (SADR) i čiji je prijem u Organizaciju arapskog jedinstva (OUA, danas Afrička unija) 1982. godine potpomogao, odbija, što je dovelo do toga da dve godine kasnije Maroko ode iz te institucije (Rabat je ponovo pristupio Uniji u januaru 2017. godine).
Tom glavnom pitanju Sahare pridodaju se i druge zamerke. Alžir optužuje Maroko da ništa nije učinio u sprečavanju krijumčarenja i trgovine drogom pred svojim vratima. A Rabat smatra da Alžir, odbijajući da razgovara o ponovnom otvaranju kopnene granice, zatvorene od 1994. godine, želi da kazni kraljevinu gušeći njene istočne oblasti, tradicionalno otvorene prema Zapadnom Alžiru.
U poslednje vreme, uzdržani mir između dva suparnika malo-pomalo ustupa mesto ratnohuškačkim diskursima. Prošlog 24. avgusta, alžirski ministar spoljnih poslova Ramtan Lamamra objavio je prekid diplomatskih odnosa sa Rabatom. Ta odluka je bila logični zaključak pogoršanja odnosa iskrslih 20. decembra 2020. godine nakon najave sporazuma između administracije Donalda Trampa i šerifske kraljevine koji se odnosio na američko priznavanje „marokanskog obeležja“ zapadne Sahare u zamenu za normalizaciju odnosa između Maroka i Izraela — države koju Alžir smatra neprijateljskom i sa kojom nema uspostavljen bilo kakav diplomatski odnos.
Iako odluci Donalda Trampa zvaničnici nisu pridali veliku važnost, ona je za Alžir predstavljala veliki udarac tim više što je ni administracija Džozefa Bajdena nije poništila. Približavanje Vašingtona, Tel Aviva i Rabata — uz tenzije između Pariza i Alžira zbog više pitanja. među kojima je i pitanje Sahela — ojačalo je osećaj opkoljavanja koji postoji unutar alžirskog režima. Vidljiv još od pobunjeničkih pokreta u arapskom svetu 2011. godine, taj osećaj je bio snažno naglašen 2019. godine narodnim protestom Hirak. Najava dvadesetak afričkih i arapskih zemalja o otvaranju konzulata ili trgovačkih predstavništava u Zapadnoj Sahari pogoršalo je osećanje diplomatske usamljenosti dok su dve druge činjenice razgnevile alžirske vođe.
Grub odgovor
Na prvom mestu, otkrića da je Maroko koristio izraelski softver „Pegaz“ preko kog je mogao da špijunira telefone više od šest hiljada alžirskih važnih ličnosti: odgovornih lica iz sveta politike, vojske, šefove obaveštajnih službi, državne službenike na visokim položajima, strane diplomate na položajima ili političke aktiviste, uključujući i one iz opozicije. Činjenica da je navedena špijunaža omogućena izraelskim softverom za Alžir predstavlja otežavajuću okolnost. I to tim više što je prošlog 12. avgusta, prilikom zvanične posete Kazablanki, izraelski ministar spoljnih poslova Jair Lapid potpirio vatru: u prisustvu marokanskog sagovornika Nasera Burita, Lapid je spomenuo „zabrinutost povodom uloge koju Alžir igra u regionu, njegovog (…)
