Nakon američkog povlačenja i obnove Islamskog Emirata Avganistan, pobeda talibana samo pogoršava humanitarnu krizu koju je pretrpelo stanovništvo već iscrpljeno četrdesetogodišnjim sukobom. Istovremeno, postaje jasnija opasnost od regionalnog ogranka Islamske države (ISIS ili „Daeš“): Islamska država u Horasanu (Islamic State — Khorasan Province, IS-KP).
Ne iznenađuje to što velike sile manevrišu kako bi se prilagodile regionalnoj geopolitičkoj realnosti, koja se neprestano menja, s obzirom na to da novi režim još uvek nije priznala nijedna država. Dok se „Velika igra“ između Britanskog i Ruskog carstva, u devetnaestom i početkom dvadesetog veka, odigravala u vreme slabljenja Kineskog carstva, ona danas računa sa snažnom, mada ne i svemoćnom, pozicijom Kine. Kada je reč o Indiji, povratak talibana doveo je tu zemlju u težak položaj. Dok su mnoge zemlje tokom godina ipak pristale da službeno prime izaslanike pobunjenika, Nju Delhi se opredelio za suprotnu politiku, negujući odnose samo sa vladama predsednika Hamida Karzaja (2001—2014), i potom Ašrafa Ganija (2014—2021).
Indo-avganistanska istorija seže hiljadama godina unazad i ne može se zaboraviti, premda žesti hinduističke nacionaliste, uvek spremne da osude periode kada je velika Indija bila podvrgnuta „islamskom jarmu“ (više u uokvirenom tekstu ispod). U savremeno doba, dve zemlje su 1950. godine potpisale ugovor o prijateljstvu, a produžile ga 2011. godine sporazumom o strateškom partnerstvu, koji uključuje politički dijalog, ekonomsku, kulturnu i naučnu saradnju, kao i borbu protiv terorizma. Trenutno, više od deset hiljada stipendista i oko 130 avganistanskih kadeta studira na indijskim univerzitetima, odnosno vojnim akademijama. Nju Delhi je Kabulu isporučio logističku opremu, a od 2018. godine i jurišne helikoptere. Međutim, oni nisu poslali svoje trupe, već su samo paravojne jedinice štitile ambasadu, konzulate i nekoliko velikih infrastrukturnih projekata.
Loše vesti za Indiju
Od 2004. do 2021. godine, Indija je uložila skoro tri milijarde dolara (2,6 milijarde evra) u ovoj zemlji, sprovodeći više stotina razvojnih projekata, ponekad lokalnih, ili pak znamenitih, kao što je zgrada parlamenta, svečano otvorena 2015, a sledeće godine i hidroelektrana Salma, na zapadu. Suočena sa pakistanskom blokadom koja sprečava sav indijski drumski saobraćaj prema Avganistanu, Indija je mnoga vrata ka centralnoj Aziji počela da otvara kroz iransku luku Čabahar, puštenu u rad 2017. godine, a zatim kopnenim putem sve do velike kružne saobraćajnice koja povezuje glavne avganistanske gradove: Kandahar i Herat na zapadu, Kabul i Kondoz na severu.
Ovo je Nju Delhiju pružilo priliku da priđe svom pakistanskom susedu sa druge strane, a Kabulu da uveća svoj manevarski prostor u odnosu na Pakistan, sa kojim su se i inače intenzivni odnosi dodatno zaoštrili. O tome svedoči najnovija izjava Hamdulaha Mohiba, savetnika za nacionalnu bezbednost Avganistana, data neposredno pre pada vlade: „Danas naš sused [Pakistan], čiji su podli ciljevi očigledni i Avganistancima i svetu, instrumentalizuje grupu žednu moći da još jednom oslabi Avganistan.“ To je razbesnelo Islamabad. Za Indiju, dolazak talibana ide u korist pakistanskoj igri i veoma je loša vest zbog gubitka uticaja, kako kažu, ali ne samo zbog toga. Njen najveći strah jeste da će se ponovo pokrenuti pakistanske džihadističke grupe Laškar-e-Taibu i Džaiš-e-Mohamed, koje ciljaju na Kašmir, a imaju dugogodišnje veze sa novim vladarima u Kabulu.
Nju Delhi je, međutim, odlučio da javno progovori sa talibanima. U junu 2021. godine, kada je njihovo napredovanje postalo očigledno, uspostavljeni su kontakti u Dohi, a prvi zvanični sastanak je tamo održan 1. septembra. Sagovornik indijskog ambasadora u Kataru bio je Šer Mohamed Abas Stanikzaj, jedan od pregovarača o sporazumu potpisanom u februaru 2020. godine između talibana i Amerikanaca. a od 7. septembra i zamenik ministra spoljnih poslova u privremenoj vladi Islamskog Emirata.
Još pre ovog sastanka, Stanikzaj je uveravao da želi da „nastavi kulturne, ekonomske i trgovinske odnose sa Indijom, kao u prošlosti “. Ova spremnost je naknadno potvrđena tokom bilateralnog sastanka zamenika talibanskog premijera, Abdula Salama Hanafija, i visokog zvaničnika indijskog ministarstva spoljnih poslova zaduženog za region Pakistan—Avganistan—Iran. Sastanak se odigrao na marginama međunarodne konferencije organizovane u Moskvi 20. oktobra 2021. godine. Iako je Indija ove razgovore opravdavala neophodnošću dostavljanja humanitarne pomoći, na umu joj je pre svega bila budućnost Kašmira. Talibani uveravaju da se načelno neće mešati u unutrašnje stvari drugih zemalja i da se neće pridružiti antiindijskom džihadu na ovoj teritoriji. Slušajući njihova uveravanja, optužba da je moćna mreža Hakani — islamistička naoružana grupa od nekoliko hiljada ljudi — odgovorna za napade na indijske interese u Avganistanu i da sarađuje sa Laškarom i Džaišem puka je propaganda. Drugi talibani tvrde upravo suprotno: da će emirat „obezbediti da se čuje glas muslimana iz Kašmira“, ali bez učešća u oružanim operacijama. Izvesna nejasnoća, dakle, preovladava unutar pokreta. Naročito stoga što se još uvek nadvija senka Pakistana, koji je a priori zadovoljan povratkom talibana.
Uistinu, Pakistan iz doba Benazir Buto (premijerka od 1988. do 1990. i od 1993. do 1996. godine) kumovao je nadi, većma geopolitičkoj nego ideološkoj, da će stabilizovati Avganistan, da će se suprotstaviti indijskom i obezbediti svoj uticaj, i da će otvoriti siguran put do Centralne Azije. Pakistan je 1997. godine bio jedna od tri zemlje, zajedno sa Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, koje su priznale Islamski Emirat. Nakon pada režima u oktobru 2001. godine, primio je talibanske vođe, a borcima pružio pozadinsku podršku u plemenskim oblastima na granici sa Avganistanom. Nedavno je odigrao važnu ulogu u uspostavljanju dijaloga u Dohi između talibana i Amerikanaca, što je zatrovalo odnose Pakistana kako sa Ganijevom vladom u Avganistanu, tako i sa vladom indijskog premijera Narendre Modija, koji je 2019. godine odlučio da ukine autonomiju oblasti Džamu i Kašmir.
Pakistanski diskurs, međutim, ima više nijansi. U napetoj ekonomskoj situaciji, dok pregovara o zajmu od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), a njegova zemlja se i dalje nalazi na sivoj listi Operativne grupe za finansijsku akciju (FATF) koja prati finansiranje terorizma, premijer Imran Han je izabrao dvostruku poziciju. S jedne strane, on se pridružuje međunarodnoj zajednici i poziva talibane da se usmere ka inkluzivnoj vladi, da poštuju ljudska prava, a posebno prava žena, i da spreče da zemlja ponovo postane stecište međunarodnog terorizma. S druge strane, on poziva zapadne zemlje da ne izoluju talibanski režim, da mu daju vremena da održi svoja obećanja i da oslobode sredstva Avganistanske centralne banke, blokirana u Sjedinjenim Državama i u Evropi, kao i kredite o kojima je pregovarala Ganijeva vlada, a koje su Svetska banka i MMF suspendovali: ukupno više od deset milijardi dolara.
Iza ove retorike kriju se dve velike brige: da situacija u Avganistanu ne pokrene novi talas izbeglica (Pakistan je 1990-ih dočekao tri miliona, a sada je granica definisana Durendovom linijom zaključana), a posebno da li će avganistanski talibani obuzdati svoju paštunsku braću iz pokreta Tehrik-e-Taliban Pakistan (TTP). Potonji su u 2020. godini nastavili svoje napade na pakistanske snage i šiitske manjine, pokazujući da se oporavljaju od represije koju je sproveo Islamabad pet godina ranije. Da bi smirili stvar, avganistanski talibani igraju posrednike između TTP-a i izaslanika premijera Hana, u pokušaju da se uspostavi primirje, ili čak dobije pomilovanje, što izaziva mnogo kritika u Pakistanu. Osim TTP-a, pretnja grupe IS-KP takođe se ozbiljno shvata u Islamabadu, iako nova avganistanska vlast umanjuje njen značaj, uprkos ponovljenim smrtonosnim napadima. Poseta šefa pakistanske tajne službe Kabulu 5. septembra, dva (…)
