Verovali smo da živimo u eri pluralističke demokratije određene na izborima. Međutim, optimizam je bio kratkog veka. U brojnim zemljama glasa se samo za one kandidate koje odobri izborna komisija, glasovi se broje bez transparentnosti, ili policija vrši nadzor nad glasanjem. U drugima, sumnje bude strani hakeri ili optužbe za izbornu krađu. A sumnji sada ima toliko — bile one opravdane ili ne — da je politički legitimitet izbora nužno doveden u pitanje. Uprkos prvobitnim nadama, izborna demokratija ne pokazuje se u najboljem svetlu.
Tokom osamdesetih godina prošlog veka, francuski akademici pokrenuli su projekat kritičke analize istorije izbora koji je ukazao na njihovu sporost i ograničenja koja ne proističu iz teškoća da se ispravni principi sprovode u delo, već iz činjenice da se radi o još uvek duboko problematičnoj instituciji. U svojoj knjizi How the French Learned to Vote, britanski istoričar Malkom Kruk ponudio je sintezu nalaza istraživanja iz tog doba, u kojima je i sam učestvovao. Iako svoj narativ otpočinje u vreme Francuske revolucije, čak i starog režima, on ga ograničava na Francusku jer je ona bila neprocenjivi teren za eksperimentisanje kojim su se stručnjaci često bavili pre nego što bi se okrenuli drugim zemljama. Njegova knjiga nastoji da prikaže glasanje ne kao prirodan i spontani čin, već kao proces kolektivnog obrazovanja. Ne zaboravljajući donekle turobni razvoj glasačkog prava, opis metoda i propisa glasanja pun je najrazličitijih bizarnih detalja koji su izbore sve do XIX veka činili veoma egzotičnom aktivnošću.
Greška bi bila zadržati se na ovim „folklornim“ aspektima: duga istorija izbora otvara nam pogled na sve tenzije i kompleksnosti naših političkih režima. U njoj pronalazimo odjeke i periodično vraćanje zaboravljenih tema, kao što je borba protiv velikih izbornih prevara. Glasanje za političare često je centralna tema rasprave, viđeno kao oligarhijska sabotaža slobode glasa. Kruk podseća da ovo nije ništa novo i ukazuje na (…)
