nastavak sa naslovne strane
Ruske vlasti su od 2014. godine znatno povećale kapacitet svoje privrede da prevaziđe ozbiljan udar, posebno za bankarski i finansijski sektor. Udeo dolara je pao u rezervama Centralne banke. Nacionalna platna kartica Mir sada je u novčaniku 87% stanovništva. Ako bi SAD sprovele svoju pretnju da isključe Rusiju iz zapadnog sistema Svift (Swift), kao što su uradile sa Iranom 2012. i 2018. godine, finansijski transferi između ruskih banaka i kompanija sada bi mogli da se obavljaju putem lokalnih poruka. Rusija se stoga oseća bolje opremljenom da se suoči sa oštrim sankcijama u slučaju sukoba.
S druge strane, prethodna mobilizacija ruske vojske na granici sa Ukrajinom u proleće 2021. godine ponovo je pokrenula rusko-američki dijalog o strateškim pitanjima i pitanjima sajber bezbednosti. Kremlj je još jednom očigledno ocenio da je strategija tenzije jedini način da ga Zapad čuje i da bi nova američka administracija bila spremna na još ustupaka kako bi se koncentrisala na rastući sukob sa Pekingom.
Međutim, izgleda da Vladimir Putin želi da zaustavi ono što on naziva zapadnim projektom transformacije Ukrajine u nacionalističku „anti-Rusiju“. Naime, on je računao na sporazum iz Minska (koji je potpisan u septembru 2014. godine) kako bi dobio pravo na kontrolu ukrajinske politike preko republike Donbasa. Dogodilo se upravo suprotno. Ne samo da primena tog sporazuma stagnira, već je predsednik Vladimir Zelenski (čiji je izbor u aprilu 2019. godine Kremlju dao nadu da će obnoviti vezu sa Kijevom) pojačao politiku raskida sa „ruskim svetom“ koju je pokrenuo njegov prethodnik. Što je još gore, vojno-tehnička saradnja između Ukrajine i NATO-a nastavlja da se intenzivira, dok je Turska, koja je i sama članica Alijanse, isporučila borbene bespilotne letelice koje su izazvale strah u Kremlju da bi Kijev mogao da ponovo pokrene vojno osvajanje Donbasa. Moskva bi, dakle, ponovo preuzela inicijativu dok još ima vremena. Međutim, pored situacionih faktora koji su uzrok sadašnjih tenzija, jasno je da Rusija samo ažurira zahteve koje nije prestala da daje od kraja Hladnog rata, dok ih Zapad ne smatra prihvatljivim, pa čak ni legitimnim.
Nesporazum datira još od raspada komunističkog bloka 1991. godine. Bilo bi logično da je nestanak Varšavskog pakta doveo do raspada NATO-a, koji je stvoren da se suoči sa „sovjetskom pretnjom“. Bilo je neophodno predložiti nove oblike integracije za ovu „drugu Evropu“ koja je težila da se približi Zapadu. Trenutak je izgledao utoliko pogodniji jer je ruska elita, koja verovatno nikada nije bila toliko naklonjena Zapadu, bez borbe prihvatila likvidaciju svoje imperije. Međutim, predlozi koje je konkretno formulisala Francuska, zakopani su pod pritiskom Vašingtona. Ne nameravajući da dozvole da im odleti „pobeda“ u sukobu sa Moskvom, SAD se zalažu za proširenje na istok evroatlantskih struktura nasleđenih iz Hladnog rata kako bi konsolidovale svoju dominaciju u Evropi. Da bi to uradili, imaju snažnog saveznika, Nemačku, koja želi da povrati svoju prevlast nad Srednjom Evropom.
Kršenje međunarodnog prava
Od 1997. godine, došlo je do proširenja NATO-a na istok iako su zapadni lideri obećali Mihailu Gorbačovu da se to neće dogoditi. U SAD vodeće ličnosti izražavaju svoje neslaganje. Džordž Kenan, koji se smatra arhitektom politike obuzdavanja SSSR-a, predvideo je logične i štetne posledice takve odluke: „Proširenje NATO-a bilo bi najfatalnija greška američke politike od kraja Hladnog rata. Može se očekivati da će ova odluka pokrenuti nacionalističke, antizapadne i militarističke tendencije u ruskom javnom mnjenju, da će oživeti atmosferu Hladnog rata u odnosima Istoka i Zapada i da će usmeriti rusku spoljnu politiku u pravcu koji neće nužno odgovarati našim željama.“
NATO, koji je veoma svečano 1999. godine proslavio pedesetogodišnjicu postojanja, izvršio je svoje prvo proširenje na istok (Mađarska, Poljska i Češka) i najavio nastavak procesa do ruskih granica. Pored toga, (…)
