„Cena benzina ili gorivo klasne borbe“. Ovako je glasio veoma nedvosmislen naslov u jednom časopisu bliskom Novoj antikapitalističkoj partiji (NPA) posvećen izvornom zahtevu „žutih prsluka“. Sledeći članak bio je naslovljen: „Narodni ustanak u Iranu“. Na jesen 2019. godine, francuska sindikalna i politička levica odašiljala je u štampu bezbrojne izjave solidarnosti sa demonstrantima i demonstrantkinjama u Iranu. Takođe, par nedelja ranije, i sa desetinama mrtvih i stotinama ranjenih u uličnim sukobima u Kitu, u Ekvadoru… Sukobima koji su izbili zbog povećanja cene goriva.
Pre godinu dana, iste organizacije slavile su revoluciju u Sudanu: malo koja od njih se sećala da je kao okidač ustanka poslužio upravo skok cene goriva, ili da je on izazvao nemire u toj zemlji 2012. i 2013. godine. Ovom nizu događaja koje je progutala levičarska amnezija pobegao je samo jedan bitan datum u kolektivnom sećanju: 27. februar 1989. godine u Karakasu, kada je takođe povećanje cene benzina (između ostalog) izazvalo caracazo, narodni ustanak u kom je život izgubilo tri hiljade Venecuelanaca i Venecuelanki i koji je utabao put pobedi Uga Čaveza na izborima 1998. godine.
Deluje, međutim, da je bezuslovna podrška koju politička i sindikalna levica u Francuskoj pruža pobunama protiv rasta cena na pumpama obrnuto proporcionalna prostornoj distanci koja je od njih deli. Jer, iako je isti izvor besa izveo stotine hiljada „žutih prsluka“ na francuske ulice u novembru 2018. godine, entuzijazam levice nije bio ni blizu istog intenziteta: „Uz značajnu podršku velikih privatnih prevoznika, ovaj zahtev, koji su prihvatili i desnica i ekstremna desnica, naišao je na veliki odjek u širokim krugovima stanovništva.“ Ni sindikati nisu pokazali onu količinu bratskog duha koja karakteriše njihove izjave međunarodne solidarnosti: „Ovaj pokret (…) ne postavlja nužno ispravna pitanja i, samim time, ne nudi nužno ispravne odgovore“, moglo se čuti od jednog sekretara nacionalne centrale Opšte konfederacije rada (CGT).
No... Pre nego što su „žuti prsluci“ doveli pitanje cene goriva u žižu javnosti, bilo je dovoljno otići u bilo koji kafe u bilo kom selu u Francuskoj da bi se uvidelo da bes naroda godinama raste u vezi sa jednim pitanjem: automobilom. Saobraćajne kamere! Benzin! Dizel! Tehnički pregled! Vinjete! Živi li, međutim, sindikalna i politička levica u ovim selima? Ide li po ovim kafeima? Čak i kad bi to bio slučaj, da li bi bila sposobna da reči njihovih gostiju tumači kao išta više od gunđanja za šankom? Odgovor se može naći u izbornim programima levice: ni reči o skupoći automobila… osim kada treba istaći da je nužno „napustiti“ to zagađujuće prevozno sredstvo („preispitati privatni prevoz“ \, „umanjiti prisustvo automobila“ \, „podsticati meke oblike transporta“ \).
Šta još, sem cene prevoza, pokreće niže klase? Jedno je sigurno, „političarska politika“ (borbe za vlast, izborne kalkulacije…) ih odbija — stopa izlaznosti to potvrđuje iz izbora u izbore. Nije li to prosto rezultat činjenice da stranke koje tvrde da govore u njihovo ime gotovo da nisu svesne toga šta ih brine i muči? Izvršili smo istraživanje među ljudi koji potiču iz najširih slojeva naroda: spremačice, vaspitačice, radnice u fabrikama, vodoinstalateri, keramičari… Većinom žene, mlade, sredovečne, u penziji, iz različitih profesija, regija i tipova naselja (gradskih, seoskih, prigradskih).
Prvo iznenađenje: manjina je rekla da želi povećanje plata, što je opsesija organizacija levice. Svaka ispitanica je, međutim, pomenula životne troškove koji neprestano rastu. U velikoj većini ispitanih domaćinstava, žene vode računa o troškovima. Ova stresna i vremenski zahtevna aktivnost podarila im je nepogrešivo poznavanje cena. Njihov bes izvire iz (…)
