Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DOSIJE: Pitanja i nedoumice levice u Srbiji

Seni Milosava Jukića, mog najboljeg druga i najsrčanijeg borca za dostojanstvo malog čoveka koga sam upoznao

Levica u Srbiji je bremenita pitanjima i nedoumicama pred kojima stoji i levica u svetu. Ali stoji naša levica i pod teretom staljinizma, kao svetskog fenomena, tako i pod teretom jugoslovenskog staljinizma. Jugoslovenski staljinizam je, u dobroj meri, odbačen uvođenjem samoupravljanja, ali nije u potpunosti uklonjen iz stvarnosti. Naročito u fazi poznog jugoslovenskog socijalizma. Naša današnja levica se nije dosledno i potpuno emancipovala od svog staljinističkog nasleđa. Doduše, u njenim debatama nema Staljina (osim kod retkih i neuticajnih aktera), ali nema ni iscrpne analize i emancipacije od jugoslovenskog staljinizma. Ili, staljinizam je prećutan.

Sa druge strane demokratski orijentisana levica, koja je delovala u okviru našeg socijalističkog poretka, naročito levo orijentisana inteligencija, podvrgla je temeljnoj kritici staljinizam. I to sa stanovišta leve utopijske paradigme. Tako ozbiljnu, minucioznu i široko teorijski utemeljenu kritiku staljinizma i dogmatske ortodoksije, čini nam se, desnica do danas nije iznela na svetlo dana. No, bez obzira na to, iznutra sve slabije, staljinizovane sisteme desnica je lako kršila (služeći se i levom kritikom leve ortodoksije). Međutim, smisao nije nalažen u tome da se realsocijalizam ukloni iz istorije, već da se eliminiše mogućnost za egzistenciju demokratskog socijalizma. Jer humanistička utopija, koju sobom nosi demokratska levica, jeste suprotnost poretku zasnovanom na logici profita.

No, nasuprot staljinističkom nasleđu, levica baštini zamašne humanističke tekovine koje su, između ostalog, nalazile izraz u oblicima razvijenog društvenog standarda: socijalna sigurnost; demokratska dostupnost obrazovanja, zdravstvenih službi, socijalne brige...; stambena politika; politika međuetničke i međuverske ravnopravnosti; ravnopravnost polova... Sve je to zapisano već u Ustavu iz 1946. Da, valja ovome pribrojati i samoupravljanje i društvenu svojinu, kao veliku demokratsku šansu i nadu. Ali, iako su samoupravljanje i društvena svojina oktroisani „odozgo“, kao ideološki odgovor Sovjetskom Savezu posle razlaza između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza (1948), iako je samoupravljanje bilo projekat partijskog vrha, ne može se reći da u samoj ideji nije bilo i utopijske nade da se time uistinu čini pravi i značajan korak ka autentičnom socijalizmu. Međutim, samoupravljanje je okamenjeno time što je nomenklatura partijskog aparata (KP/SK) zadržala upravljačku funkciju, bez obzira na deklarativnost o „samoupravnoj demokratiji“. Partijska nomenklatura je na taj način obezbeđivala sebi arbitrarnu poziciju. I to tako što je obesmišljavala i, konačno, obesmislila samoupravljanje i društveno-svojinski odnos. To obesmišljavanje je vrhunilo konvertitstvom partijske oligarhije prihvatanjem otvorene istorijske šanse da komitetlije preko noći postanu kapitalisti. Ovaj autor je ranije zapisao da bi bili više nego interesantni nalazi eventualnog istraživanja o tome koliko se polaznika političke škole „Josip Broz Tito“ u Kumrovcu premetnulo od „komunista“ u nacionaliste. Bili bi, takođe, veoma zanimljivi nalazi istraživanja o tome koliko se „komunista“-dogmata preobratilo u „vernike“-dogmate, a koliko u kapitaliste. A tek bi bili zanimljivi podaci o tome koliko bivših „komunista“ u grču tvrdi da „nikad nisu bili komunisti, iako su bili članovi partije“. Uistinu, oni nikada i nisu bili komunisti. Bili su partijski aparatčici i naganjači.

Potreba za klasnom analizom

Levica je, kako rekosmo, po svojoj naravi, okrenuta ka budućnosti. Ali tamo gde postoji apoteoza budućnosti rađa se i mesijanski karakter kod nekih ideologa (i vođa) u njihovom nastojanju da budu vlasnici doktrine o budućnosti. Njihove doktrine poprimaju eshatološki karakter. Između ostalog, otuda je, pored ostalog, istorija levice bremenita međusobnim razilaženjima, sukobima, nerazumevanjima, pa i ekskomunikacijama. No, valja imati na umu da mimo razilaženja po pitanju „eshatologije“ postoje i ozbiljna teorijsko-idejna razilaženja. Čitaocu ne treba navoditi primere. No, ipak, horizont budućnosti je nužan.

Ukoliko pak deklarisani socijalisti (kako jedan od njih reče: „Ja volim buržoaski komfor“) teže ostvarivanju socijalizma, trebalo bi da uče i od kapitalizma, a ne da njihov stav prema kapitalizmu bude (iskren ili konformistički) tek pomodni (...)

Obim celog teksta : 2 134 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Đokica Jovanović

je profesor sociologije kulture na Filozofskom fakultetu u Beogradu u penziji.

Podeli ovaj tekst