Dve hiljade četrnaeste godine, jedna nova španska politička partija pozvala je, citirajući Karla Marksa, u „napad na nebesa“. Njeno ime bilo je Podemos („Možemo“), a okupljala je mnoge bivše studente, koji su u studentskim menzama 2006. godine pozivali na „neposlušnost“, poput Injiha Erehona i Pabla Iglesijasa, zatim čelnika kooperativne biblioteke Marabunta i portparola male krajnje leve partije Izkijerda antikapitalista (Antikapitalistička levica) Migela Urbana i, ponajviše, brojne aktiviste i aktivistkinje velikog društvenog pokreta „indignadosa“ iz 2011. godine, koji su se u međuvremenu borili kroz organizacije protiv mera štednje, kolektive protiv deložacija, ili feministička udruženja. Podemos je za svoj cilj proglasio preuzimanje vlasti i slanje tradicionalnih partija u istorijske udžbenike.
Šest godina kasnije, više članova partije, uključujući i Iglesijasa, bilo je na ministarskim pozicijama, ali i na mestu potpredsednika vlade socijaliste Pedra Sančeza. U međuvremenu, antikapitalisti su istupili iz saveza sa Podemosom, a Erehon, donedavno drugo lice partije, napustio ju je i osnovao sopstvenu umereniju inicijativu. Kako objasniti ovakav razvoj situacije i koje lekcije iz njega izvući?
Petnaesti maj 2011. godine. Hiljade ljudi okupiralo je trgove u najvećim gradovima Španije u odgovoru na krizu izazvanu pucanjem ekonomskog mehura na tržištu nekretnina, kao i na krizom pravdanu politiku mera štednje. „Indignadosi“ (razgnevljeni) digli su potporne stubove španskog političkog sistema u vazduh, počevši od dvopartijskog modela Narodne partije (PP) i Španske socijalističke radničke partije (PSOE).
„Podariti gnevu institucionalnu snagu“
Za osnivače Podemosa, ovaj ustanak bio je znak krize „režima iz ’78.“ (misleći na ustav iz 1978. godine, glavni dokument postfrankoističke tranzicije zasnovan na ideji da je dojučerašnja neprijateljstva i rane iz prošlosti moguće prevazići privrednim rastom i izobiljem). Otvoren je „period novih mogućnosti“, objašnjava Erehon: „Povoljne okolnosti su se poklopile i omogućile stvaranje nove političke većine, koja bi prerezala postojeće strukture, raskinula sa njima i izrasla iz društvene većine teško pogođene krizom“. Ovaplotiti ovo višestruko nezadovoljstvo i „podariti gnevu institucionalnu snagu“ (kako je glasio naslov prvog Podemosovog programa) podrazumevalo je, prema mišljenju budućeg vođstva partije, prevazilaženje horizontalnosti pokreta „indignadosa“. Drugim rečima, pretvaranje zahteva pokreta 15. maj (15M) u strukturisani projekat koji je u stanju da privuče i ljude izvan „progresivnog tabora“, izrazi njihove zahteve na način oslobođen levičarskog žargona i promoviše ih kroz partiju sposobnu da se upusti u borbu za vlast.
Budući da se termin „levica“ dovodi u vezu sa PSOE i korupcijskim skandalima koji su za tu partiju tipični skoro koliko za PP, Podemos se odlučio da se odrekne podele na levo i desno i počne da insistira na novom okviru: s jedne strane oligarhija, s druge svi koji pate pod postojećim sistemom. S jedne strane „kasta“, s druge „ljudi“. Tamo „oni“, ovde „mi“. Vođstvo Podemosa tako je u praksi primenilo „populističku hipotezu“ iz teorija Ernesta Laklaua i Šantal Muf, koje je latinoameričko iskustvo načinilo ideološkom referentnom tačkom nove partije. Prema njihovom viđenju, u periodu značajne krize iz različitih slojeva stanovništva izbijaće različiti i ponekad nevezani (ili međusobno protivrečni) oblici nezadovoljstva. Politička snaga koja uspe da ih ujedini moći će da svrgne u tom trenutku prevaziđeni režim.
„Jedina zamisliva polazišna tačka za realističnu levicu danas je da postane svesna dubine [svog] istorijskog poraza“, zaključio je britanski intelektualac Peri Anderson. Podemos je smatrao da je izvukao sve nužne lekcije iz analize tog poraza. „Za raspadom Istočnog bloka i rasipanjem društvene baze evropskih komunističkih partija usledila je simbolička diskvalifikacija marksističkih dela i komunističke imaginacije“, objašnjava nam Huan Karlos Monedero, jedan od osnivača Podemosa i profesor političke nauke na Univerzitetu Komplutense u Madridu, gde su zaposleni i Erehon i Iglesijas. Korišćenje tradicionalnih simbola radikalne levice — na primer isticanje zastava sa srpom i čekićem, zahtevanje nacionalizacije privrede ili pozivanje na ukidanje monarhije — značilo bi, stoga, usvajanje kontraproduktivnih taktika. „Kvalifikujući nas kao ’radikalnu levicu’ i obeleživši nas odgovarajućim simbolima, neprijatelj nas je naveo na teren na kom mu je lakše da nas pobedi“, glasi analiza Pabla Iglesijasa. „Protivljenje simboličkoj raspodeli pozicija i borba za ’termine javne rasprave’ naš su najbitniji zadatak. U politici, onaj koji određuje termine rasprave u velikoj meri diktira i njen ishod.“
Uzevši ovu perspektivu u obzir, za Podemos su televizijske debate „bitnije od rasprava u parlamentu “ — naročito jer se u informatičkoj eri „ljudi više bave politikom kroz medije nego kroz partije “. Tako je 2010. godine nastala televizijska emisija „La Tuerka“, osmišljena kao sredstvo uspostavljanja „kulturne kontrahegemonije“. Njeni voditelji su svake nedelje raspravljali sa predstavnicima svih političkih struja, sprovodeći sopstvenu propagandnu strategiju. „’La Tuerka’ i sa njom Podemos radili su sve ono što je levica pričala da ne treba“, objasnio je Iglesijas 2015. godine. „Levica je pričala da televizija zaglupljuje; da u televizijskoj debati nije moguće dobro preneti svoje argumente.“ „Dve hiljade četrnaeste i petnaeste godine mi smo bili ti koji su diktirali političku agendu“, dopunjuje Horhe Moruno, dugogodišnji čelnik Podemosa zadužen za „diskurs i argumentaciju“, danas gradski odbornik Madrida ispred inicijative Mas Madrid. „Ne samo teme o kojima se govorilo — korupcija, reprodukcija politike klase, društvena pitanja, itd. — već i to kako se o njima govorilo. Za druge partije bilo je veoma teško da se postave prema pitanjima koja smo mi potezali.“
Zahvaljujući uspehu emisije „La Tuerka“ — koja se emitovala na jednoj lokalnoj javnoj televiziji pre nego što je prešla na kanal sa državnom frekvencijom — kao i gostovanju u drugim emisijama, Iglesijas je postao medijsko lice Podemosa. „Kao što smo i predvideli“, veselio se Erehon. „Pablovo [Pablo Iglesijas] medijsko liderstvo je značajan alat za izgradnju. (…) To je nešto što smo naučili analizirajući način na koji je dolazilo do skorašnjih političkih promena u Latinskoj Americi. (…) Nakon urušavanja kolektivnih referentnih tačaka, zastava, partija i simbola, ljudi se identifikuju sa imenom pojedinca.“ Ovakva strategija personifikacije izazvala je negodovanje u pokretu. Međutim, mnogi priznaju da je takođe ubrzala rast partije. Sposobnost Podemosa u to vreme da brzo širi svoju bazu podrške može se objasniti činjenicom „da se Pablo [Iglesijas] češće određuje prema onome što napada i čemu se protivi nego prema onome za šta se zalaže. On je bio protiv kaste, korupcije, itd.“, objašnjava Horhe Lago, jedan od osnivača Podemosa, takođe profesor političkih nauka. „Međusobno veoma različiti ’indignadosi’ iz pokreta 15M mogli su da veruju da ih on sve predstavlja.“
U maju 2014. godine, samo pet meseci nakon što je nastala, partija je iznenadila celu zemlju osvojivši skoro 8% glasova na izborima za Evropski parlament. Ovaj neverovatan proboj na špansku političku pozornicu omogućio je Podemosu da završi na četvrtom mestu, iza PP-a (26%), PSOE (10%) i koalicije regionalnih levičarskih partija La Izkijerda plural (10%). Iako su se svi pripremali za parlamentarne izbore 2015. godine, Podemos se bacio u frenetični tempo izbornih borbi. Između izbora za Evropski parlament u maju 2014. i regionalnih izbora u Galiciji i Baskiji u septembru 2016. godine, partija je učestvovala na sedam velikih izbora. Iako joj je baza još uvek bila u izgradnji, ona je vodila permanentnu kampanju. Prema Erehonovim rečima, „bilo je to kao istovremeno trčati i vezivati pertle “.
Tako je nastalo ono što je on nazvao „izbornom ratnom mašinerijom“, koja je trebalo da obezbedi najbržu moguću pobedu vodeći se strategijom munjevitog rata. U samoj partiji, efikasnost je postala prioritet, pa je najbrže uređenje — vertikalno — odnelo primat. Što se tiče članova i članica partije, njihovo direktno demokratsko učešće (…)
