Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DOSIJE: ZAŠTO LEVICA DANAS GUBI?

Iako je do predsedničkih izbora u Francuskoj ostalo još tri meseca, osećaj da će levica na njima izgubiti je sveprisutan. Zaoštrava ga to što različite struje koje je čine, čak i u slabo izglednom slučaju da na izbore izađu zajedno, nemaju previše toga što ih spaja. Kako bi one mogle da oforme koalicionu vladu kada se ne slažu oko centralnih pitanja poput poreza, starosne granice za odlazak u penziju, Evropske unije, nastavka ili ukidanja nuklearne energije, državne odbrane, ili odnosa sa Vašingtonom, Moskvom i Pekingom? Jedino što im je zajedničko jeste strah od ekstremne desnice. Međutim, tokom poslednje četiri decenije ekstremno desničarske snage beležile su najveći rast upravo u dvadeset godina tokom kojih je na vlasti bila levica (1981—1986, 1988—1993, 1997—2002, 2012—2017). Nameće se zaključak da su leve strategije za zaustavljanje rasta ekstremne desnice spektakularno podbacile.

Situacija nije mnogo bolja ni izvan Francuske. „Nema potrebe za daljim napadima. Mi smo preplavljeni! Levica je razbijena u čitavom nizu zemalja“, priznaje Žan-Lik Melanšon. On se kotira najbolje od svih levičarskih kandidata, ali svejedno kaska za ekstremnim desničarima. Pre dvadeset godina, socijaldemokratske partije vladale su u trinaest od petnaest država Evropske unije; danas je to slučaj u samo sedam od dvadeset i sedam članica (Nemačka, Finska, Švedska, Danska, Španija, Portugalija i Malta). Ovaj pad nije nevezan za paradoks na koji je ukazao Žan-Pjer Ševenman: „Neoliberalnu globalizaciju, oličenu u slobodnom protoku dobara, usluga, kapitala i ljudi, ne napada levica, koja se dobrim delom priklonila socijalliberalizmu, već takozvana ’populistička’ desnica.“

Takva „kritika“ najviše pristaje „levoj levici“. Međutim, stvari nisu naročito blistave ni na tom delu spektra. Finansijske institucije naterale su vladu grčke Sirize da zaoštri mere štednje protiv kojih se borila, zbog čega je izgubila vlast. Podemos u Španiji i Die Linke u Nemačkoj znatno su oslabili; francuski komunisti više nemaju nijednog poslanika u Evropskom parlamentu. To nije sve. Iako je donedavno predvodio Laburističku partiju u Velikoj Britaniji s planom da je oslobodi nasleđa blerizma, Džeremi Korbin je sada suspendovan sa pozicije poslanika, dok se u SAD predsednička kampanja Bernija Sandersa — čoveka koji se nadao da će transformisati upravo onu partiju koja je uvela neoliberalnu globalizaciju — urušila u manje od nedelju dana. Nada za levicu trenutno dolazi jedino iz Latinske Amerike.

Cilj društvene transformacije mora biti zasnovan na moćnom pokretu širokih narodnih masa kako bi mogao biti ostvaren. Svi znaju da svest o neuspesima određene politike, ili čak o nelegitimnosti sistema, ne vodi automatski u želju da se on ruši. U nedostatku sredstava koji bi bes i pobunu usmerili ka takvom cilju, oni se često povlače pred mentalitetom „spasavaj se ko može“, koji tuđa socijalna prava posmatra kao nezaslužene privilegije. Takav pogled ide naruku konzervativcima i ekstremnoj desnici. U Francuskoj i u inostranstvu, neuspesi većine masovnih pokreta u poslednjih dvadeset godina — koji se delimično mogu pripisati neefikasnim sindikalnim strategijama (protesti koji su skakali između nacionalne železnice i pariskog javnog prevoza) — rezultat su i poteza vlasti da onemogući parališuće štrajkove. Na primer, kroz nametanje obaveznog minimuma rada u sistemu javnog prevoza. Tu vidimo da buržoazija ume da uči iz svojih poraza i da uništava mehanizme koji su ih omogućili. Ona nema problem ni da promeni pravila igre niti da ih prekrši. Svaki put kad mora, ona to može — i ona to radi. Kako je primetio filozof Lisjen Sev, „kapitalizam se neće urušiti sam, jer još uvek ima dovoljno snage da nas sve osudi na smrt, kao pilot koji odluči da se ubije u avionu punom putnika. Mi pod hitno moramo ući u kabinu i preuzeti komande “.

Levica je često umela da se nađe u kabini. Deo njenog problema danas proizilazi upravo iz činjenice da uspomene na vreme njene vladavine guše volju da joj se ponovo prepusti kontrola. Imena poput Blera, Klintona, Miterana, Kraksija, Gonzalesa, Šredera, Olanda, itd. često snažno odbijaju ljude. Toliko snažno da je neretko potrebno vratiti se albumima crnobelih fotografija kako bi se našlo nešto u vezi s „levicom“ što budi nostalgiju: Novi dil, narodni front, „duh ’45.“ (kom Britanci duguju svoje javno zdravstvo), ili „komunizam u praksi“, kako je sociolog Bernar Frio nazvao sistem socijalne zaštite.

Dobro je poznata istorija prevara koje su potom usledile, naročito poslednjih godina, pa je nema potrebe ovde navoditi. Ipak, postoje dva aspekta koja treba potcrtati. Prvo, ne samo što levica nije uspela da sprovede svoj program već je i aktivno radila na ostvarenju programa svojih protivnika. Drugo, svaki put kada bi pokušala da izbegne kapitulaciju — koja je u slučaju predsednika Fransoa Olanda nastupila prvog dana mandata — levicu ne bi porazio ni državni udar, niti strana vojska, već finansijski pritisak. „Atinsko proleće“, kako je u avgustu 2015. godine rezimirao Janis Varufakis, nekadašnji grčki ministar finansija, „ugušeno je kao i praško. Samo ne tenkovima, već bankama.“

Neprijatelj je često bio unutrašnji… Doskora, niko ne bi pomislio da će jedan bivši laburistički premijer postati privatnik i obogatiti se kao konsultant za banke poput Barklisa i Džej Pi Morgana, niti da će bivši ministar finansija iz Socijalističke partije postati generalni direktor Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Još bolje, ako se tako može reći, trojica francuskih socijalista i bliskih saradnika Fransoa Miterana bili su arhitekte deregulacije kapitala, glavne pokretačke snage finansijske globalizacije. To su Žak Delor, sa mesta predsednika Evropske komisije, Anri Šavranski, kao deo Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), i Mišel Komdesi, kao generalni direktor MMF-a. Jedinstveni evropski akt, javno-privatna partnerstva, privatizacija, uključujući privatizaciju medija, često su, dakle, bili delo levice. Najavljujući svoju kandidaturu za predsednika 2002. godine, socijalistički premijer Lionel Žospen istakao je da je otvaranje francuskog Telekoma i Er Fransa za privatni kapital koje je njegova vlada sprovela bilo u „interesu njihovih zaposlenih“. Kako politički pokrenuti levo glasačko telo sa takvim rezultatima?

Stvari nisu ništa lakše ni onda kada levica na vlasti odbije da igra ulogu izvođača desničarske politike. Pre nešto manje od jednog veka, neposredno pred izbore na kojima će pobediti koalicija levih partija poznata pod imenom Kartel levih, socijalistički vođa Leon Blum izrazio je svoje strepnje: „Mi ne možemo biti sigurni da predstavnici i predvodnici postojećeg društva, u trenutku u kom im njegovi ključni principi deluju smrtno ugroženi, neće odustati od legalnih metoda.“ Blum se, dakle, pribojavao nasilnog udara. Danas je nepotrebno pribegavati sili ili napuštati legalne metode da bi „ključni principi“ kapitalističkog društva ostali na snazi, bez obzira na to šta suvereni narod odluči. Samo četiri dana nakon trijumfa grčke levice na izborima, predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker upozorio je pobednike: „Ne može postojati demokratski izbor protiv evropskih sporazuma.“ Ova strukturna brana, osećaj da je gotovo svaka promena postala nemoguća, usađena je u glave svih državnika u tolikoj meri da je ministar budžeta, nakon što mu je prošlog novembra rečeno da 90% stanovništva Francuske zahteva ukidanje poreza na dodatu vrednost (PDV) za pedeset osnovnih dobara, odgovorio: „Oko toga bi trebalo godinama raspravljati sa Evropskom komisijom, jer je uvođenje PDV-a od 0% nemoguće u postojećim okvirima.“ Jako bismo voleli, ali to prosto nije moguće…

Ovo rutinsko (…)

Obim celog teksta : 3 774 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Serž Alimi & Benoa Brevil

Fotografije: FILIP ALKOJ – iz serije fotografija „Štrajkači…“
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst