Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

GEOPOLITIČKE DILEME NAKON ODLASKA MERKELOVE

Evropa, carstvo koje Nemačka nije sigurna da želi

Na čelu koalicije bez političkog identiteta, novi nemački kancelar Olaf Šolc će morati da reši niz protivrečnosti koje je njegova prethodnica vešto zaobilazila: različita gledišta Pariza i Berlina na Evropu i pitanje bezbednosti, odnos sa Kinom i Rusijom, neizbežnim mušterijama i snabdevačima ali i protivnicima u pogledu vrednosti...

Nemačka kancelarka Angela Merkel je 8. decembra 2021. godine otišla sa dužnosti nakon šesnaest godina provedenih na čelu zemlje. Kad se budemo osvrnuli na prošlost, možda ćemo na njena četiri uzastopna mandata gledati kao na zlatno doba tokom kog su se mučne odluke još mogle odlagati, dileme prikrivati optimističnim demantijima a sukobi zataškavati podelom stvarnog ili zamišljenog, pozajmljenog ili odštampanog novca.

Snažna i napredna Nemačka se tokom tog perioda nametnula kao primer a pre svega kao centralna sila Evropske unije, koja sve više nalikuje carstvu. Berlin je, u tom smislu, mogao da se upliće u unutrašnje poslove perifernih država, bilo posredno preko Brisela, određujući politike (pogotovo privredne) prihvatljive unutar jedinstvenog tržišta i ekonomske i monetarne unije (EMU), bilo neposredno, birajući njihove vlade — kao u Grčkoj i Italiji.

Osobenost javne rasprave u Nemačkoj je da ona skoro uopšte ne zna za pojam nacionalnog interesa. Čak se ni o samoj svrsi „evropske integracije“ tako reći nikada ne raspravlja. Kakav god pravac da uzme, ovaj proces se posmatra kao sam po sebi dobar i poželjan za sve, osim, naravno, za stranku krajnje desnice Alternativa za Nemačku (AfD).

Nemačka se, dakle, ne brine oko mesta koje će zauzeti u Evropskoj uniji po okončanju integracije jer je stekla sigurnost, svojstvenu svojoj carskoj veličini, da će stvari ići željenim tokom. To je, takođe, navodi da pobrka svoje državne interese sa interesima carstva, pri čemu ovi potonji neprimetno dobijaju vrednosti koje svaka razumna osoba smatra prihvatljivim — i prihvata ih. Uz to ide i naivna sklonost da svoju carsku moć — ideološku, materijalnu, autoritativnu, po potrebi — koristi da bi nadzirala da li druge države poštuju pretpostavljene zajedničke vrednosti, kao da Nemci jedini treba da podnesu teret širenja liberalne demokratije, države prava, tržišne ekonomije i monetarne stabilnosti u delovima Evrope u kojima ta načela još nisu dovoljno čvrsto usađena.

Nemačko-francuski tandem

Taj stav nije prošao bez stvaranja problema; neki od njih su odavno prisutni ali ih je postalo teško zanemariti, drugi su skoriji i ništa manje nezgodni. Prvo, iz istorijskih razloga i zbog svoje veličine, Nemačka sebe ne može da zamisli kao jedinu dominantnu silu u Evropi koja se prostire od Moldavije do severa Švedske. Čitava politička klasa je uverena da vođstvo treba da se podeli sa Francuskom putem dvojnog sistema vlasti, koji frankofilni Nemci nazivaju Kerneuropa („evropsko tvrdo jezgro“), takođe opštepoznato kao francusko-nemački ili nemačko-francuski tandem. Teškoća je u tome što dve zemlje imaju suprotna, i kako se čini, nespojiva shvatanja o načinima podele vlasti, o prirodi evropskih institucija — a posebno u pogledu odnosa između centra i periferije — i o ulozi evropskog liberalnog carstva na svetskoj sceni.

U očima Francuske, koja je nakon Bregzita ostala jedina država Evropske unije koja ima nuklearno naoružanje i stalni je član Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, evropska integracija predstavlja čin izgradnje države u službi geopolitičkih interesa, pre svega francuskih, a potom francusko-evropskih. Potvrda francuske suverene nezavisnosti mora da se proširi na Evropu oslanjajući se na evropske resurse. Parizu je potrebna nemačka ekonomska moć da bi poduprla njegovu vojnu snagu i diplomatski status. Tako bi Nemačka, finansirajući evropsku ekonomsku koheziju, omogućila Francuskoj da na međunarodnom planu odredi interese i pozicije Unije.

S druge strane, gledano iz Berlina, Evropa je pre svega široko tržište i fabrika podizvođača u službi nemačke izvozne industrije, sa Istočnom Evropom kao rezervom jeftine radne snage. Nemačka, takođe, nastoji da zaštiti i razvije jedinstveno tržište i EMU. Uostalom, njeno javno mnjenje — možda delimično zbog snažno ukorenjenog pacifizma od posleratnog vremena, sličnog onom koji se vidi u Japanu — smatra da evropsko pitanje pre tema nacionalne privrede nego inostrane politike.

Francusko-nemačka razmimoilaženja su posebno oštra u pogledu budućnosti nacionalnog suvereniteta unutar Unije. Zbog velike zavisnosti od unutarevropske trgovine, Nemačka pridaje najveću važnost tome da sve države članice slede ista ekonomska pravila — to je koncept izonomije. On pretpostavlja evropski pravni poredak pod okriljem nezavisnog nadnacionalnog suda pravde koji na najmanju moguću meru ograničava uplitanje država na međunarodnim tržištima. Političke odluke (barem prividno) treba da postanu pravne odluke, a tehnokrate Centralne evropske banke (ECB) da što češće preuzmu ulogu nacionalnih vlada. Takođe, treba zaštititi „četiri slobode“ predviđene sporazumima (slobodu prometa dobara, kapitala, usluga i ljudi), čak ih, ako je potrebno, proširiti delovanjem Evropskog suda pravde, na primer zabranom kontrole kapitala čak i kad prelaze granice evropskog prostora. Jednom rečju, državni suverenitet mora ustupiti mesto pravnoj i ekonomskoj nadnacionalnoj tehnokratiji.

Nasuprot rečenome, u francuskom poimanju stvari suverenitet pre svega počiva na vojnoj moći i državnoj politici, odnosno na sposobnosti da vlastita volja odnese prevagu nad voljom drugih država. Od takvog suvereniteta Pariz ne želi a, zapravo, i ne može da odustane. Jedini evropski suverenitet na koji može da pristane je onaj koji mora biti izgrađen na francuskom suverenitetu, koji Francuskoj daje prevlast unutar buduće, integrisane, Evrope. Imajući to na umu, ekonomsko uređenje Evrope mora omogućiti njeno ujedinjenje u savez država učvršćen francusko-nemačkim dvojcem, koji vodi Francuska, i kadar da igra nezavisnu političku ulogu na svetskom nivou. To pre svega podrazumeva da evropske javne finansije budu pre odgovornost političkih rukovodilaca nego tehnokrata, pri čemu je nužno izbeći bankrot perifernih država i obezbediti da one prate strateške direktive koje propisuje centar carstva.

Obuzdati Rusiju ili napraviti kompromis

Drugi činilac koji komplikuje projekat francusko-nemačke Evrope odnosi se na bezbednost. Po tom pitanju, Nemačka se skoro u potpunosti oslanja na Sjedinjene Države, koje pak imaju svoje sopstvene poglede na željeni izgled Evrope. Ta strateška atlantistička kultura ima duboke korene. Postavši jedna od prvih zemalja potpisnica sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja (NPT) 1968. godine, Nemačka je od zapadnih saveznika dobila povratak dela svog državnog suvereniteta. Time ipak nije u celini postala područje slobodno od nuklearne energije. Bedem NATO-a, u njoj se danas nalazi nekih 35.000 američkih vojnika kao i nepoznati broj američkih nuklearnih bojevih glava. Prema shvatanju posleratnih vlada, to je oduvek značilo da bi se, u slučaju sovjetskog napada na nemačko tlo, Vašington neposredno smatrao metom i shodno tome bi odgovorio. S druge strane, u okviru onoga što se u NATO žargonu zove „nuklearno učešće“, Berlin održava flotu opremljenu za prenos američkih nuklearnih bombi i osposobljenu za njihovo lansiranje po naređenju Sjedinjenih Država u slučaju sukoba sa vojskama suprotstavljenim Nemačkoj ili NATO-u. Još do pre koju godinu, taj dogovor se smatrao dodatnim jamstvom za bezbednost zemlje.

Međutim, od pre nekog vremena pouzdanost tog rešenja se sve više dovodi u pitanje, a da se prenos nemačke nuklearne bezbednosti na Francusku nije pojavio na dnevnom redu. Pokušaji Donalda Trampa da se približi Rusiji u početku svog mandata, preispitujući zasnovanost postojanja NATO-a trideset godina nakon pada Sovjetskog Saveza, uzdrmali su nemačku političku klasu. Naglo zaokretanje američkog predsednika — koji je, pod pritiskom medija i „jastrebova“ iz svoje partije, do kraja Rusiju vratio na mesto najvećeg neprijatelja Sjedinjenih Država kao u vreme Hladnog rata — nije bilo dovoljno da je razuveri. U maju 2017. godine, po završetku samita G7, Merkelova je najavila da će Nemačka i Evropa ubuduće morati same da se brinu o svojoj bezbednosti pre no što je promenila mišljenje i zaklela se na vernost Atlantskom savezu. Kada je Makron krajem 2019. godine dao dijagnozu o „moždanoj smrti“ NATO-a, kancelarka je dala do znanja da ona uopšte ne deli to mišljenje.

Ako je izbor Džozefa Bajdena u Berlinu bio dočekan kao znak obnove nemačko-američkog prijateljstva, njegova odluka da povuče (...)

Obim celog teksta : 4 194 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Volfgang Štrek

PREVOD: Milina Janković

Podeli ovaj tekst