Nakon što je „uvršten u božanski panteon“ zahvaljujući apsurdnim nagradama za najbolje filmove u istoriji kinematografije koje ga dovode na čelo liste — Vertigo je istisnuo Građanina Kejna Orsona Velsa, dok je ovaj prethodno zbacio Oklopnjaču „Potemkin“ Sergeja Ajzenštajna — Alfred Hičkok je postao idol van vremena i zajedničkog prostora. Iz perspektive znalačkih egzegeza — pre svega zadojenih psihoanalizom — ili filmskog fetišizma, njegovo delo je prekinulo vezu sa okolnostima koje su ga iznedrile, sa kontekstima koji su podstakli njegov nastanak, sukobima iz kojih je poteklo, itd. Muzeji su od njega načinili izložbene postavke, a holivudska industrija proizvela nove verzije njegovih najuspešnijih filmova (interpretacija Brajana de Palme, manična reprodukcija Gasa van Sana). Njegov život je istražen u pobožnim ili „skandaloznim“ biografijama, a vladanje mehanizmima napetosti krunisalo ga je za majstora ovog žanra. Povrh svega, u njemu vide i metafizičara.
Iako je situacija daleko od toga da je u akademskim radovima i njihovim supstitutima sve lažno, uprkos njihovoj donekle repetitivnoj prirodi — neki, poput Leonarda Kvarezima, profesora na Univerzitetu u Udinama, čak su se založili za moratorijum na hičkokovske studije — ova obimna literatura ipak zanemaruje nekoliko aspekata Hičkokovog dela i filmskog puta.
Britanac po rođenju, Hičkok je počeo da snima u Velikoj Britaniji. Karijeru će nastaviti u Sjedinjenim Državama. Prolazeći kroz njegov engleski period (1919—1939), otkrivamo eklektičnog autora: bavio se svim žanrovima, ne ograničavajući se samo na trilere. Otkrivamo filmskog reditelja koji se, ostavljajući po strani vlastite opsesije, angažuje u borbi za nezavisnost Irske (Junona i paun, 1930, adaptacija drame irskog dramaturga Šona O’Kejsija), zalaže se za politiku nemešanja u Minhenu (Gospođa koja nestaje, 1938) ili osuđuje nacizam (Tajni agent, 1936). Blizak je komunističkom aktivisti Ajvoru Montaguu, svom montažeru, suosnivaču Londonskog filmskog društva, koji poziva sovjetske filmske stvaraoce Vsevoloda Pudovkina, Dzigu Vertova i Ajzenštajna. Snimio je dva filma u kojima se zalaže za otpor nacizmu koji će poteći iz Francuske i, pozvan u Holivud (tamo se odselio neposredno pre Drugog svetskog rata), nadgledao je montažu britanskog dokumentarca o nacističkim koncentracionim logorima, koji će ostati nedovršen jer, tokom Hladnog rata, Zapadna Nemačka prestaje da bude meta kritike. Ovaj Hičkok „svog vremena“ još se intenzivnije pojavljuje u svom radu za američku televiziju, koji je započeo 1955. godine i broji više od tri stotine retko proučavanih naslova. Na internetu, upis od desetak stranica na Vikipediji ovoj temi posvećuje tri reda.
Preko svoje kompanije Shamley Productions producirao je 268 dvadesetšestominutnih epizoda serije Alfred Hitchcock Presents (režirao je 18 epizoda), zatim 93 jednočasovne epizode serije The Alfred Hitchcock Hour (on je režirao jednu). Pored toga, između 1957. i 1958. godine, producirao je 10 jednosatnih epizoda serije Sumnja (Suspicion) i režirao jednu od njih. Do sada je od ove „sekundarne“ aktivnosti zadržao samo sumu koju je uložio — što mu je omogućilo da sam finansira film Krivo optužen (1956). Moglo bi se, uostalom, tvrditi da je ova televizijska aktivnost uticala na njegove igrane filmove, čineći Psiho, (…)
