Leđima uza zid
„Za političku porodicu kojoj pripadam, društveno urušavanje gotovo svih dostignuća vezanih za platu i radnička prava — kroz ugovore na određeno vreme, ugovore o delu, itd. — razorilo je bazu na kojoj smo nekada zasnivali svoj ideal i organizacije koje su iz nje izrastale. Odnos snaga se drastično pogoršao za našu stranu. Izašli smo iz doba svoje nekadašnje snage samleveni jer nismo umeli da obnavljamo svoje vođstvo, jer je naša misao postala siromašna, odnos sa inteligencijom nepostojeći i jer je, iz godine u godinu, glavna, a često i jedina snaga otpora i borbe za bolje sutra — socijalizam i socijaldemokratski pokret — kapitulirao pred neoliberalizmom i idejom da je kapitalizam oblik društvenog uređenja koji je nemoguće prevazići.
Zbog toga okolnosti danas deluju tragično. U čitavoj Istočnoj Evropi levica je u svim svojim oblicima svedena na nivo statističke greške. U Italiji, više ne postoji komunistička partija — nekada najveća, najmaštovitija i najživahnija u čitavoj Zapadnoj Evropi. Takođe, u gotovo čitavoj Severnoj Evropi, socijaldemokratske partije svedene su na istorijski minimum. Što se tiče pokreta koji bi nalikovali Nepokorenima, oni gotovo da ne postoje. Istovremeno, organizacije ekstremne desnice svuda su ostvarile izvestan rast, što je, naravno, u vezi sa pomenutim urušavanjem i izostankom realne alternative. (…) Ukratko, ovako stvari stoje, a mi smo saterani leđima uza zid u čitavoj Evropi.“
Žan-Lik Melanšon, govor na „Mardis de l’ESSEC“, 16. novembar 2021.
Nazivati stvari pravim imenom
„Da bi se procenila sposobnost New Left Review-a da prenese jasnu političku poruku, trebalo bi videti koliko često će on šokirati svoje čitaoce i čitateljke nazivajući stvari pravim imenom, umesto da upada u ispeglane klišee ili levičarsku gluvoću. Danas nam je duh prosvetiteljstva potrebniji od duha evangelizma.“
Peri Anderson, „Renewals“, New Left Review, br. 1, London, januar—februar (…)
