Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

POVEZANOST BIZNISMENA I POLITIČKE ELITE

U Francuskoj, porodica Bolore izlazi na scenu

Kada je, krajem 2021. godine, Erik Zemur, krajnje desničarski orijentisani voditelj CNews-a, postao predsednički kandidat grupe Bolloré (većinskog vlasnika CNews-a), vladajuće elite delovale su zatečeno time što jedan od stubova francuskog kapitalizma, poput Vensana Bolorea, čelnika grupe Bolloré, otvoreno podržava toliko reakcionarne stavove. Ekonomske elite, blago rečeno, crvene zbog ovog dvojca Zemur—Bolore jer, za razliku od starinske krajnje desnice, protiv koje se može udobno buniti, ovaj tandem personifikuje konzervativnu, prefinjenu i nemilosrdnu buržoaziju. No, ta i takva buržoazija svakako manje skreće pažnju na sebe od ove dvojice krstaša, čiji politički stavovi, proklamovani bez uvijanja, uzdrmavaju svet bogataša. Za vladajuću klasu, 2022. godina počinje nerešivom jednačinom: kako kritikovati dvojac Zemur—Bolore, a da ne pljunete sebi u lice?

Bolorea su, osamdesetih i devedesetih, strana štampa i vršnjaci pozdravljali kao „malog princa novčanih tokova“, dok su ga u prvoj deceniji trećeg milenijuma nazivali „hrabrim“ i „vizionarskim“ industrijalcem, kupcem firmi u usponu i osvajačem Afrike. Ovaj milijarder, baš kao i njegov novinar, dugo balansira na raskrsnici ekonomske, političke i medijske galaksije. Obojica tvrde da su marginalci, iako istovremeno zauzimaju pozicije moći.

Bolore je medijski mogul koji je proširio svoj uticaj preuzimanjem moćnih marketinških, izdavačkih, medijskih i logističkih grupacija (Havas, Editis, Canal Plus, Prisma) a nedavno im je pridodao i izdavačkog džina Lagardere-Hachette, oličavajući, tako, biznismena koji se prilagođava zahtevima globalizacije kroz ukidanje javnih servisa i kontrolisanje uređivačke politike. Zemur je pak diplomac prestižnog univerziteta političkih nauka Science Po i novinar Figaro Magazina, koji već dve decenije predstavlja glas autoritarne i mizogine desnice, predstavljajući izbeglice kao „napadače“ u udarnim terminima brojnih kanala, čak i pre nego što je neke od njih preuzeo Bolore.

Naravno, obustavljanje imigracije nije u interesu biznisa, ali teza o „velikoj zameni” belog stanovništva migrantima muči određeni tip elita, koje žele da nadžive sebe same i koje, više od bilo koje druge društvene grupacije, neguju tradiciju, ekskluzivnost i uzajamne odnose unutar zatvorenog kruga. Uostalom, zar sam Vensan Bolore nije simbol porodičnog kapitalizma koji se razvijao kroz vekove? Što se moralnog pokrića tiče, Zemurov poslodavac se može osloniti na Bernar-Anrija Levija, čiji je izdavač Grasset (Hachette); naime, kao dokaz navodne tolerancije ovog milijardera, Levi navodi kako Editis, izdavačka kuća koju Bolore kontroliše, „do dana današnjeg objavljuje neka od najradikalnijih dela krajnje levice“. Za Levija, Bolore „svakako jeste hrišćanski konzervativac, što je sintagma na koju odmah reaguju dežurni suci tuđih stavova. Ali ekstremista nije “.

Ali ko je, zapravo, Vensan Bolore? Iako se poziva na bretonsko poreklo, njegova porodica većim delom vuče korene iz krupne katoličke buržoazije zapadnog Pariza. Kuću Boloreovih često su posećivali Žorž Pompidu, inače rukovodilac Rotšild banke pre ulaska u politiku, kao i Eduar de Rib, direktor banke Rivo, te porodica Daso, vlasnici Dassault grupe. Vensan se od samog početka isticao svojim složenim planovima za preuzimanja preduzeća, izvedenim uz pomoć Edmona de Rotšilda, a potom i porodičnog prijatelja, inače čuvenog bankara, Antoana Bernhajma. Upravo Bernhajmu, izvršnom partneru banke Lazar, Vensan Bolore duguje recept za sopstveni uspon: „kako izneti javnu ponudu bez trošenja novca, kako rasparčati kompaniju zadržavajući njenu imovinu i onda je maksimalno iskoristiti, te kako kontrolisati grupu kompanija bez posedovanja kapitala“, kako rezimiraju autori jedne Boloreve biografije. Uostalom, zar Bolore nije preuzeo kontrolu nad grupacijom Vivendi sa samo 27% akcija?

Bolore je vrlo rano počeo da gradi legendu o sebi kao o uspešnom, nekontroverznom biznismenu, odnosno kao „katoličko-socijalistički“ nastrojenom šefu, kako ga je, 1987. godine, nazvao voditelj Tijeri Ardison. Prilikom televizijskih gostovanja, Bolore je obmanjivao publiku tvrdnjama da je „na istoj strani“ kao i sindikati, od kojih je pak izvukao pristanak na smanjenje zarada u Boloreovoj porodičnoj firmi. Međutim, 1993. godine, njegova grupa (...)

Obim celog teksta : 1 587 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Mari Benild

je novinarka. Autorka dela On achète bien les cerveaux. La publicité et les médias, Raisons d’agir, Pariz, 2007.
PREVOD: Tanja Gavrilović

Podeli ovaj tekst