Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ENKLAVE I TAMPON-ZONE NA BLISKOM ISTOKU

U graničnom međuprostoru

Tokom proteklih deset godina, na Bliskom istoku su se umnožile specijalne teritorije, uglavnom proistekle iz sukoba. Iako ove tampon-zone nisu nove, kao što je bio slučaj sa onima pod upravom mirovnih misija Ujedinjenih nacija, nedavno povećanje njihovog broja i njihov unilateralni vid nameću pitanja kako o razlozima pojavljivanja, tako i o načinu na koji se one mogu proučiti

Počev od 2018. godine, pokrajina Idlib i severozapadni deo Alepa u Siriji defakto su enklave pod kontrolom snaga pobunjenih protiv režima u Damasku, uz tursku podršku i zaštitu. Ovaj slučaj ilustruje kako granična teritorija može postati mesto intervencije između zaraćenih strana jedne zemlje (režimske snage, islamističke milicije) i političko pitanje (tursko vojno prisustvo i uticaj). Bilo da govorimo o tampon-zonama (buffer zones), o ničijoj zemlji (no man’s land) ili o sigurnim zonama (safe zones), svi ovi nazivi ukazuju na režim političke izuzetnosti, koja se može ogledati u zabrani pristupa civilima, u merama demilitarizacije koje važe u njima, ili u teritorijalnom aranžmanu koji te teritorije predstavljaju u vremenima sukoba. Poslednjih godina, u više oblasti na Bliskom istoku, ovi procesi se ponovo pokreću usled vojnih osvajanja sa strateškim ciljevima.

Tokom 1990-ih godina, bio je moderan pojam „sive zone“ u opisivanju područja van kontrole centralne države, poput plemenskih područja zapadnog Pakistana. Štaviše, taj pojam je bio plod postbipolarnog konteksta punog neizvesnosti. Nakon toga, nekoliko teorijskih pokušaja omogućilo je dalji konceptualni razvoj: kritička rehabilitacija koncepta „tampon-zone“. premda veoma obeležena jednim strateškim čitanjem koje zanemaruje sudbine aktera, ili konceptualizacija termina „ničija zemlja“. shvaćenog kao ograđeni i napušteni prostor u kojem stanovništvo primenjuje originalna sredstva mobilizacije. Da bismo ukrstili sve ove teritorijalne realnosti, predložili bismo pojam „međuprostora“. To je zatvoren prostor, neznatno regulisan, slabo institucionalizovan, krhak i pokretljiv; prostor koji generiše manjine i proterane aktere. Ovi će pak, u takvom kontekstu, verovatno iskoristiti priliku da redefinišu i transformišu svoje okruženje.

Kada se Velika Britanija nagađala oko pomorskog pristupa Iraku

Međunarodno priznati međuprostori razlikuju se od onih nepriznatih. U prvoj kategoriji su teritorijalni aranžmani poput tampon-zona ili ničije zemlje, sa državnim i međunarodnim institucionalnim garancijama koje omogućavaju poštovanje zakona za one koji tamo žive, uprkos specijalnom statusu teritorije. Dejure priznavanje statusa ovih međuprostora, na osnovu sporazuma između zaraćenih strana, ključna je tačka koja garantuje određenu stabilnost, mada to ne znači da je ovaj status nepromenljiv. Osmišljeni u okviru Ženevske konvencije (1951) s ciljem da u kratkom roku zaštite civilno stanovništvo u slučaju sukoba, ovi teritorijalni aranžmani su, s vremenom, postali i postkonfliktni modalitet. Takva je, na primer, „zelena linija“ pod kontrolom Ujedinjenih nacija, koja razdvaja tursku i grčku oblast Kipra. Ili Golanska visoravan, sirijska teritorija koju je izraelska vojska okupirala još 1967. godine i gde posmatračka misija Ujedinjenih nacija patrolira demilitarizovanom ničijom zemljom između Sirije i Izraela od Oktobarskog rata (1973).

U oba slučaja, paradigma demilitarizovane „dobre granice“ bi trebalo da generiše „dobre susede“, prema klasičnoj formuli mirovnog inženjeringa. Međutim, realnost na terenu je razotkrila granice ovog modela: o osnovnim uzrocima konflikata se ne razgovara, niti se pregovara, što dovodi do toga da se ova privremena rešenja prolongiraju unedogled. Činjenica je da na Kipru nedostaje politička volja, pa su mirovni pregovori propali. Slično tome, na Golanu, misija UN nije mogla ništa da učini protiv jednostrane aneksije ove teritorije od strane Izraela 1981. godine. Čini se da su očigledne granice delovanja Ujedinjenih nacija, čak i kada je podrška veća, kao u južnom Libanu, gde je raspoređeno četrnaest hiljada pripadnika Privremenih snaga Ujedinjenih nacija (FINUL). Gotovo svakodnevna kršenja „plave linije“ — linije povlačenja izraelskih snaga (2000) pod kontrolom Ujedinjenih nacija — i trajna napetost između Hezbolaha i Izraela dobro ilustruju ovaj problem.

U drugoj kategoriji nalazimo niz teritorijalnih aranžmana koje nameću države ili nedržavni akteri — premda su ovi drugi ponekad podržani od strane država — u kontekstu rata i kolapsa države. Budući da njihova nezavisnost ili autonomija nisu priznate na međunarodnom planu, ovim prostorima dominira, ali ih i rasparčava, milicija koju može plaćati ili ne neka susedna sila. A ta milicijska okupacija proizlazi iz proizvoljnih pravila, bez ikakvih zakonskih garancija za stanovništvo koje tamo živi, i često bez ikakvog spoljnog posmatrača. Oni, dakle, formiraju ono što se može nazvati „specijalnim prostorima “. Izvan okvira Bliskog istoka, prisetimo se ukrajinskih separatističkih republika Donjecka i Luganska, koje su prešle u rusku orbitu. Ili, Mašrek, sirijski džep Idliba, koji kontrolišu islamističke grupe. Podložniji fluktuacijama i geopolitičkim preokretima, izloženi jakoj institucionalnoj nestabilnosti, ovi međunarodno nepriznati prostori uglavnom imaju kratak životni vek.

Na Bliskom istoku, istorijski teret doprinosi političkoj instrumentalizaciji teritorija. Od kraja 19. veka, francuske i britanske prinudne (...)

Obim celog teksta : 2 350 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Danijel Mejer

PREVOD: Milisava Petković

Podeli ovaj tekst