„Gospodin Žan Žene, oniži muškarac, nosi ružičastu košulju i žuti kaput, požutelog je lica i radoznalog karaktera. Sve je prilično agresivno“, pisalo je u časopisu Francuska književnost 1947. godine, u članku pod naslovom „Pisac koga se ne možete otresti“. „Zatvorski pesnik, Orfej iz podzemlja, jedan nadahnuti drkadžija“, pojasnio je Fransoa Morijak dve godine kasnije u listu Književni Figaro, u svom članku „Slučaj Žene“.
Nekada proklet, danas je Žene (1910—1986) ugledan i vredan divljenja. Surova sudbina je učinila da dete Socijalne pomoći doživi da bude kanonizovano i asimilovano upravo u onom društvu kojeg se tvrdoglavo klonio i u kome su ga dočekivali sarkazmom. Sa izuzetkom Žana Koktoa, koji ga je otkrio 1944, i Žan-Pola Sartra, koji je objavio odlomke iz Dnevnika lopova u časopisu Moderna vremena 1946. godine, da bi mu potom posvetio svoje delo Sveti Žene, komičar i mučenik (Saint Genet, comédien et martyr, Gallimard, 1952). Međutim, iako je sada pristupačan pisac, i dalje ga je teško čitati. Tri nove publikacije vode do njegovog rada različitim putevima, koji se ipak negde sustiču.
U delu Koferi Žana Ženea (Les Valises de Jean Genet). Alber Diši, njegov zvanični biograf, izlaže sadržaj dva kofera koja je pisac, dve nedelje pre smrti, poverio svom prijatelju i advokatu Rolanu Dimi. Uprkos veselom neredu koji tu otkrivamo (sveobuhvatna razmišljanja, tekstovi o Japanu ili o džezu, „beleške, sveske, traktati, računi, koverte, evidencije o vakcinaciji, novine, posteri, rukopisi“), interesovanje za ove kofere ostaje prevashodno književno, zato što oni potkopavaju nametnuti „mit o ćutanju“. Njihovim bogatim sadržajem Diši pokazuje da onaj koji se ogradio ćutanjem u poslednjih dvadeset pet godina svog života, uzdržavajući se od objavljivanja i najmanjeg dela, nikada nije prestao da piše. Iako autor uredno i argumentovano prikazuje ključne elemente, ova knjiga računa na solidno poznavanje Ženeovog rada i života, te je namenjena čitaocima koji su sa njim (…)
