Robert B. Pipin je američki filozof, stručnjak za Georga V. F. Hegela, koji nastavlja svoje filozofsko ispitivanje pišući i o kinematografiji (o Daglasu Serku, Alfredu Hičkoku, itd.). Politička filozofija vesterna zasniva se na privlačnom dvostrukom postulatu. Prvo, svaka politička filozofija koja je dostojna tog imena mora biti utemeljena na političkoj psihologiji, koja nastoji da razume uslove i motive koji navode pojedince da se pridržavaju društvenog ugovora koji ih obavezuje. Drugo, fikciona dela mogu da imaju osnivačku ulogu u uspostavljanju političke psihologije. Iz tog razloga, njihova interpretacija nije „ilustrativna ili samo preliminarna, već sama po sebi predstavlja filozofsko delo“. Knjiga okuplja tri briljantna eseja, od kojih je svaki posvećen klasičnom vesternu: Crvena reka (Hauard Hoks, 1948), Čovek koji je ubio Libertija Valansa (Džon Ford, 1962) i Tragači (Ford, 1956). To je „interpretativno delo“ čija opreznost nikada ne sprečava moć.
Zajednička nit ova tri eseja leži u ideji da „bratski, humanistički i egalitarni“ politički ugovor nije ništa drugo do uglađen oblik „patrijarhalne i harizmatične“ vlade \(Crvena reka), uspostavljene na osnovu „nezakonitog, nasilnog, nepravednog“ i potisnutog osnivačkog akta (Čovek koji je ubio Libertija Valensa i Zatvorenik pustinje). Prema Pipinu, ova tri filma ne mitologizuju temelje liberalnog i humanističkog poretka, već dekonstruišu narative koji učestvuju u toj mitizaciji.
Ali zašto od svih fikcionih dela koja će verovatno doprineti političkoj psihologiji izabrati ovaj žanr? Odgovor na ovo pitanje bi mogao pomoći da se objasni trenutni povratak interesovanja za političku filozofiju vesterna koja se prevodi kroz objavljena dela i filmove. Na taj način, delo koje je rezultat konferencije posvećene Fordu nudi i precizne analize sekvenci i transverzalna čitanja filozofa, politikologa, specijalista za kinematografske studije. Britanski režiser Aksel Koks (Sid i Nensi) nudi detaljan i vredan pregled (…)
