Digitalizacija pristupa javnim uslugama, koja teče punom parom, stigla je da obuhvati i procedure od suštinskog značaja poput podnošenja zahteva za državljanstvo, plaćanja poreza i dobijanja boravišne dozvole. Međutim, nametanje obaveze da se u ovim i mnogim drugim oblastima vezanim za svakodnevni život (putovanja, rezervacije, računovodstvo) koristi isključivo internet zahteva dodatni napor od onih kojima je najteže da do njega dođu, usled nedostatka potrebne opreme, nepoznavanja rada na računaru ili izostanka pomoći rodbine. „Start-up nacija“ Emanuela Makrona za njih je nalik osudi na izgnanstvo u sopstvenoj zemlji.
Već od uvodnih reči svog izveštaja o rastućoj ulozi digitalne tehnologije u odnosu između administracije i njenih korisnika, zaštitnica prava građana Kler Edon uvodi nas u problematiku: „Iscrpljeni i ponekad očajni ljudi posećuju kancelarije naših regionalnih izaslanika kako bi iskazali olakšanje zbog toga što konačno mogu da porazgovaraju s nekim od krvi i mesa“. Potresne scene iz filma Kena Louča „Ja, Danijel Blejk“, u kojima se nezaposleni Britanac suočava s administrativnim procedurama koje je kompjuterizacija učinila još nehumanijim, u Francuskoj se ponavljaju iz dana u dan. Digitalni svet predstavlja prepreku za trinaest miliona ljudi, odnosno za svakog petog Francuza, ali političari ne uvažavaju njihovo postojanje.
Profil ljudi pogođenih ovim promenama poklapa se sa stanovništvom koje je društveni poredak već brutalizovao: stariji ljudi, seljaci, proleteri, neobrazovani, zatvorenici i stranci. Naspram njih, rukovodioci, ljudi s visokim zaradama i univerzitetskim diplomama nisu samo dobro opremljeni računarima, tabletima i pametnim telefonima, već su i radi korisnici digitalne administracije. Ukratko, što je osoba u socijalno nesigurnijem položaju, to joj je teži pristup pravima, beneficijama i javnim uslugama. Vanredna zdravstvena situacija, koja je dovela do široko rasprostranjene upotrebe rada na daljinu, učenja na daljinu i (…)
