Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

VESTI DANA BEZ VESTI IZ SVETA

Kad nas mediji prave budalama

Mora li da izbije svetski rat pa da vodeći francuski mediji predsedničkim kandidatima postave bar neko pitanje iz oblasti međunarodnih odnosa? Uprkos tome što se mediji danas, možda već i opsesivno, bave ograniče­njima globalizacije, vreme koje se posvećuje izveštavanju iz inostranstva, kao i sam kvalitet tog izveštavanja, u stalnom su padu

DNEVNIK „20 časova“ emitovan 17. septembra 2021. godine, koji na TF1 [najpopularnija, javno dostupna, TV stanica u Francuskoj — prim. prev.] vodi Žil Bulo, u celosti je bio posvećen smrti Žan-Pola Belmonda. Četrdeset sedam minuta kaskaderskih vratolomija i kultnih replika francuskog glumca. Već izvešten da vestima iz sveta pristupa posve minimalistički, prvi program se te večeri u potpunosti zatvorio u okvire svoje nacionalne teritorije.

To nije bio prvi put. Pre trideset godina, 9. novembra 1991, ova stanica u vlasništvu grupe „Bujig“ [konglomerat koji pokriva građevinarstvo, telekomunikacije, medije, transport i nekretnine, koji je 1952. godine pokrenuo Fransis Bujig, a danas ga vodi njegov sin Martin — prim. prev.], posvetila je „specijalno izdanje“ smrti Iva Montana, još jedne velike zvezde francuske kinematografije. „Bila sam preplavljena emocijama, pa mi nije bilo lako da uvrstim i neke druge teme, tim pre \(…) što su vesti bile prilično suvoparne, a kako se ispostavilo javnost je bila na našoj strani. Napravili smo dobar izbor i ostvarili rekordnu gledanost: 34 boda i 55% udela na tržištu“, zadovoljno je konstatovala Kler Šazal, tadašnja voditeljka vikend izdanja dnevnika na TF1.

„Suvoparne“ vesti? Zaista? U iščekivanju raspada SSSR-a, ruski predsednik Boris Jeljcin je 8. novembra 1991. godine Čečenima uveo vanredno stanje i time najavio sukobe na postsovjetskom Kavkazu. Za to vreme, u Bugarskoj je prvi put od 1944. godine formirana vlada bez komunista… Čečenija je, priznaćemo, prilično daleko. A i koga još briga za to šta će biti s Bugarima? Reakcija gledalaca je, naizgled, zaista pokazala da je TF1 bio u pravu. Dnevnik „20 časova“ „Tele Bujiga“ je tokom 2021. godine u proseku beležio više od šest miliona gledalaca; i dalje je najgledaniji dnevnik, a ujedno i… najmanje otvoren za inostranstvo.

Vesti iz sveta postale su slepa mrlja francuskog audio-vizuelnog pejzaža. Uzeli smo da između 17. i 30. aprila 2021. godine ispratimo teme kojima su otvarane večernje informativne emisije na kanalima TF1, France 2, France 3, Arte i M6. Za te dve sedmice, TF1, France 3 i M6 „otvorili“ su samo jednom vešću iz oblasti spoljnih poslova — 17. aprila, povodom sahrane princa Filipa, supruga kraljice Elizabete II. Svi znamo da avanture britanske kraljevske porodice privlače široku publiku, pa ih informativni kanali posebno cene.

Sveprisutni koronavirus poslužio je kao uvodna tema šest puta na M6, osam na TF1 i devet puta na France 3. Tri vesti privukle su pažnju ovih redakcija: kidnapovanje osmogodišnjeg deteta (TF1 i M6, dva puta; France 3, jednom), ubadanje policijske službenice (TF1, jednom; Francuska 3, dva puta; M6, tri puta) i antisemitsko ubistvo Sare Alimi, počinjeno 2017. godine (TF1, jednom). Putešestvije francuskog astronauta Tome Peskea dobilo je jednoglasnu podršku (po jedan unos na svakom kanalu).

Javni medijski servis France 2, koji inače bije glas da je u prilici da utekne logici reklama i rejtinga, odvaja nešto više prostora za međunarodne teme. Pored obaveznog odavanja počasti preminulom pripadniku britanske kraljevske porodice, dnevnik od 21. aprila otvoren je vestima o osuđujućoj presudi protiv policajca koji je proglašen krivim za ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda. Četiri dana kasnije, Loran Delaus preneo je reportažu o „haotičnoj situaciji u Indiji, koja grca u zdravstvenoj krizi“.

„Arte dnevnik“ se bez sumnje izdvaja od konkurencije i iz privatnog i iz javnog sektora, budući da je ta emisija 14 dana zaredom otpočinjala međunarodnim vestima. Sa prosečnih 700.000 gledalaca, dnevnik ovog francusko-nemačkog kanala ima najmanju gledanost od pet opštih kanala koji su bili predmet naše pažnje. Da li je to potvrda teze da vesti koje se ne tiču Francuske odbijaju gledaoce? „Moramo da priznamo — gledanost nam to pokazuje: naši sugrađani nisu toliko zainteresovani za te teme“, smatra Kristofer Baldeli. zamenik direktora, a u trenutku davanja ove izjave generalni direktor France 2, između 1999. i 2005. godine. Drugi francuski kanal, izjavio je pred Odborom za evropska pitanja Francuskog senata, „doneo je odluku da dnevnik u osam po pravilu započne nekom međunarodnom temom, ma šta se u Francuskoj dešavalo. Nismo izdržali ni šest meseci.“

Aktuelni generalni direktor stanice Public Sénat [televizijska stanica u vlasništvu gornjeg doma Francuskog parlamenta, posvećena političkim temama — prim. prev.] priseća se odsudnog momenta. Klod Serijon se 1998. godine vratio na mesto voditelja emisije „20 sati“ na kanalu France 2. Uz podršku direktora informativnog programa, Pjer-Anrija Arnstama, unapredio je ulogu koju su vesti iz sveta igrale na tom kanalu. Kao pravi predstavnik javnog medijskog servisa, Serijon je preuzeo i uzde emisije „Geopolis“, pokrenute početkom 1990-ih. „Tadašnjeg direktora francuske televizije Ervea Burža zanimale su zemlje u razvoju, pa mi je predložio da vodim nedeljni spoljnopolitički program“, priseća se ovaj novinar. Vesti iz svake od zemalja smeštane su u kontekst pomoću arhivskog materijala i izveštaja. Dvadeset godina nakon što je na brutalan način isteran iz „20 časova“, Serijon zaključuje: „S etičke tačke gledišta bili smo u pravu, ali smo s ekonomske pogrešili. Uređivačka politika koja je u prvi plan isticala privredu, socijalna pitanja i međunarodne odnose oborila je udeo dnevnika na 21% tržišta.“

Njegova tadašnja šefica Mišel Kota potvrđuje ovu dijagnozu: „Broj ljudi koji su pratili ‚20 časova‘ bio je u konstantnom padu. Rekla sam Klodu Serijonu da prestane da otvara vestima iz sveta. Preterali smo. Kao generalna direktorka France 2 nisam mogla da se pomirim s tim da gledanost informativnog programa padne na 19 odsto“, jasna je nekadašnja novinarka i generalna direktorka France 2. Još jedan voditelj „20 časova“ iz tog vremena Bruno Masur priseća se „opsesivnog praćenja rejtinga u gornjim ešalonima menadžmenta, iz minuta u minut“. Arnstam i Serijon su se povinovali. U septembru i oktobru 1998. godine, večernji informativni program preneo je dvadeset i jednu vest iz sveta. U razdoblju od početka januara do kraja februara 2001. godine taj broj je spao na pet.

Namesto Serijona, koga je socijalistički premijer Lionel Žospen ocenio kao isuviše pakosnog, nekoliko meseci kasnije došao je jedan novinar LCI-ja, podružnice grupe TF1. „David Pužadas se nije toliko fokusirao na međunarodne teme, koliko na francusku unutrašnju politiku“, priznaje Mišel Kota. „Porodica Bujig dugo je držala određeni nivo kada je reč o spoljnoj politici“, tvrdi žena koja je bila zadužena za informativni program TF1 u vreme kada je kanal 1987. godine privatizovan. To je posebno važilo tokom prvih godinu dana… Devetog novembra 1989. godine, u 20 časova, „TF1 je bio jedini kanal na svetu koji nije otvorio informativni program padom Berlinskog zida“, primećuju Kristof Nik i Pjer Pean u svojoj istraživačkoj knjizi TF1, un pouvoir. Čuveni voditelj Patrik Poavr D‘Arvo odlučio je da svoju emisiju ipak započne krađom slika iz pariskog muzeja Marmotan.

„Nici je dosta Kosova“ 

Kada je reč o vestima dana koje se emituju u 13 časova, ovaj razvoj događaja nastupio je još brže, pa i radikalnije. Vatreni zagovornik takozvanih vesti „s lokala“ Žan-Pjer Perno u svom je terminu na TF1 u potpunosti izbacio vesti iz sveta. Štaviše, on u svojim memoarima traži pokajanje zbog toga što je sebi dozvolio da u proleće 1999. godine s nedopustivim intenzitetom izveštava o ratu na Kosovu. „Nižući izveštaje s ovog trusnog područja bivše Jugoslavije izgubili smo kontakt sa Francuskom, do te mere da me je jednog dana Gabrijel Nata [regionalni dopisnik] nazvao i rekao mi: ‚Znaš, Nici je dosta! Kažu da je sada već previše, tri nedelje na tu temu‘ …“

Perno je na svom vrhuncu imao između sedam i osam miliona gledalaca, daleko više od France 2. Krajem 2020. godine, predao je štafetu Mari-Sofi Lakaro, koja je tu došla s drugog programa, gde je vodila „13 časova“, emisiju identičnu dnevniku TF1… Od tada se duh informativnog programa nije nimalo promenio. Evo izbora priloga emitovanih u izdanju od 14. aprila 2021. godine: „Pecanje pastrmke u Lozeru, na jezeru Muline“; „U Le Pij an Veleu lokalni ponos je, pored sočiva, naravno, i čipka. Mislimo na naše bake.“ Za četrdeset tri minuta tog dana nije bilo niti reči o međunarodnoj sceni. Kao i obično.

Da li je neoliberalna globalizacija zaista dovela do tolikog jaza između političkih i ekonomskih odluka koje se donose u pojedinačnim zemljama da je, paradoksalno, postalo beskorisno o njima izveštavati? Nekada su vesti u 13 časova na TF1 prenosile odjeke globalne galame. Mari-Lor Ogri vodila je to izdanje tokom 1980-ih zajedno s Ivom Murusijem. „‚13 časova‘ na TF1 su gotovo uvek pokrivale jedno ili dva spoljnopolitička pitanja“, priseća se. Murusi je 1976. godine u Kremlju snimio četrdesetominutni intervju sa sovjetskim liderom Leonidom Brežnjevim. Možete li da zamislite Lakara kako između Lotoa i posledica mraza po uzgoj drveća intervjuiše Vladimira Putina?

„Od 1950-ih do ranih 1980-ih godina usredsređene na praćenje institucionalnih novosti iz različitih država — nekada smo to nazivali spoljnom politikom — [vesti iz sveta] danas se u sve većoj meri sastoje iz nekih drugih elemenata: smrtonosnih sukoba (ratova, napada itd.), svakodnevnih informacija i ljudskih drama, poznatih ličnosti, ‚zabavnih‘ ili ‚neobičnih‘ priča, ‚očaravajućih scena‘ i ‚spektakularnih scena‘“, rezimira sociolog Dominik Marčeti. Etjen Lenhart bio je ključna figura te „diverzifikacije“. Ovaj nekadašnji dopisnik Drugog kanala iz Vašingtona, a potom i Londona, tokom devedesetih godina, od 2008. godine nalazi se na (...)

Obim celog teksta : 4 690 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

David Garsija

je novinar.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst