Tunis je iznenadio ceo svet 29. oktobra 2021. godine, kada je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija bio suzdržan (zajedno sa Rusijom) prilikom glasanja za Rezoluciju 2062 kojom je obnovljen mandat Misije UN za organizaciju referenduma u Zapadnoj Sahari \(Minurso). Tunis je 2020. i 2021. bio jedna od privremenih članica SB UN. Njegova odluka u vezi sa redovnim obnavljanjem mirovne operacije pokrenute u aprilu 1991. godine suštinski je bila odjek alžirskih kritika rezolucije, prema kojima ona sakriva kršenje ljudskih prava i gazi pravo Saharaca (Sahrawi) na samoopredeljenje pod izgovorom kompromisa. Delovalo je, dakle, da je Tunis odustao od svog zlatnog pravila da sebi ne pravi neprijatelje i drži poziciju „pozitivne neutralnosti“ u vezi sa konfliktom između Alžira i Maroka oko Zapadne Sahare koji traje od 1975. godine. Iako su tuniske diplomate tvrdile da je suzdržanost još uvek izraz neutralnosti, ovaj potez je protumačen, ne bez razloga, kao vid podrške Alžiru u trenutku u kom se tenzije između zvaničnog Alžira i Rabata opasno zaoštravaju.
Maroko već godinama koristi zamrznuti konflikt u Zapadnoj Sahari kako bi širio uticaj, učvršćivao svoju kontrolu nad 80% sporne teritorije oivičene peščanim zidovima, menjao demografsku strukturu i razvijao privrednu infrastrukturu i aktivnosti. Za to vreme, front Polisario neprestano gubi podršku, budući da manje od 30 država sveta priznaje Saharsku Arapsku Demokratsku Republiku (SADR), za razliku od njih 79 krajem prošlog veka. Međutim, konflikt je ponovo ušao u otvorenu fazu u oktobru 2020. godine, kada je Polisario prekinuo primirje u reakciji na strategiju Maroka da odugovlači i stavlja svet pred svršen čin. Ključan trenutak za tenzije između Maroka i Alžira došao je u decembru 2020. godine kada je administracija Donalda Trampa priznala „jasan suverenitet“ Maroka nad čitavom Zapadnom Saharom, iza čega je stao i njegov naslednik Bajden, u zamenu za normalizaciju odnosa između zvaničnog Rabata i Tel Aviva, koja je usledila narednog meseca. Svakako se radilo o formalizaciji dugogodišnje saradnje, ali je Maroko kroz nju dobio dalju podršku, zasnovanu na svom jasnom svrstavanju u zapadni tabor, koje nužno podrazumeva održavanje odnosa sa Izraelom i saglasnost sa političkom i strateškom vizijom Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata u vezi sa sudbinom arapskog sveta. Ishodište može biti i strateški savez sa izraelskom državom, koju Alžir vidi kao ozbiljnu pretnju.
Nakon niza eskalacija (špijuniranje visokih (…)
