S jedne strane, imamo lekarskog sina, đaka katoličke gimnazije u Amijenu, diplomca prestižnog Fakulteta političkih nauka i Visoke nacionalne škole za administraciju, koji je po zanimanju finansijski inspektor i investicioni bankar. S druge strane, imamo direktorsku kćerku, nekadašnju učenicu katoličke gimnazije iz Versaja, alumnu prestižne Visoke poslovne škole i Visoke nacionalne škole za administraciju, koja je po zanimanju državna savetnica. Kad bi ovo dvoje formirali savez, on bi predstavljao ujedinjenje bogataškog bloka. Međutim, Emanuel Makron i Valeri Pekres međusobno se bore za glasove. Sve je to već viđeno: dve glavne francuske političke frakcije nadmeću se kako bi zadovoljile interese jednog moćnog i uticajnog, ali manjinskog društvenog sloja. Njega čine menadžeri, visokoobrazovani kadrovi i direktori, koji predstavljaju oko 20% aktivnog stanovništva. Što je srazmerno brojnosti radnika za koje se pak zvaničnici ne interesuju.
Nasuprot ovoj buržujskoj koaliciji, koja će u drugom krugu predsedničkih izbora spontano okupiti desnicu i centar, osim ako se u njemu ne sukobe njihova dva kandidata, radničke klase ostaju brojčano nadmoćne, ali politički usitnjene. U Francuskoj, skoro svaka druga radno aktivna osoba obavlja ili radničke poslove (osam od deset muškaraca) ili je službenik (tri od četiri službenika su žene), sa niskim kvalifikacijama i slabom platom. Pri tome, društvena razlika između ovog proletarijata i niže srednje klase iz privatnog (tehničari, trgovci) i državnog sektora (državni službenici B kategorije, medicinske sestre, nastavnici), smanjena je slomom ove niže srednje klase, nastalim usled mera štednje i pogoršanja uslova rada.
Stranke pak pevaju istu pesmu kao i mejnstrim mediji i raznorazni eksperti, te zasnivaju svoje izborne strategije na ideji o društvu podeljenom po uvek istim frontovima. S jedne strane, tu je radnička klasa u opadanju, dominantno muška, prigradska, „raštrkana“, gluva za društvene i ekološke vrednosti koje, sa svoje strane, visokoobrazovano urbano stanovništvo ponosno ističe. Prošlost protiv budućnosti, periferija protiv centra, zatvaranje protiv otvorenosti, neznanje protiv znanja, ukorenjenost protiv nomadskog života, identitet protiv različitosti, narod protiv elite, populisti protiv liberala. Tokom poslednjih petnaest godina, navodna očiglednost ovih generičkih podela lako se nametnula. između ostalog i zato što one vernije oslikavaju portret zemlje nego što je to bio slučaj s velikom bajkom o „usrednjavanju klasa“, koja je bila u modi od sedamdesetih godina. Ali ne samo zbog toga.
Zapravo, ove podele podrazumevaju specifičnu preraspodelu izborne igre, uređene tako da se, uprkos stalnom kretanju, u njoj ništa ne menja. U nadmetanju za glasove, krajnja desnica pretenduje na plejadu osujećenih, koju čine gubitnici globalizacije iz radničke klase, zanatlije-trgovci, gazde malih porodičnih preduzeća i „mačoistička“ tradicionalna desnica, koje Nacionalni zbor Marin Le Pen i Erik Zemur pokušavaju da organizuju u nacionalistički kartel. Naruku im ide to što ove glasače Emanuel Makron i Valeri Pekres i ne žele. Kako bi se smenjivali na vlasti, uprkos nedostatku većinske koalicije, biće im dovoljno da mašu „fašističkom pretnjom“ ili „populističkom opasnošću“, dok istovremeno izigravaju buntovnike protiv sistema, umnožavajući rasističke izjave i osnažujući sigurnosne mere.
Kraj iluzije o meritokratiji
Levici preostaje samo da pokupi mrvice, u nadi da će oživeti duh jednog novog narodnog fronta, koji bi okupljao radnike, službenike i srednje intelektualne slojeve. Međutim, ispostavlja se da ova strategija predstavlja pokušaj lepljenja magneta jedan za drugi približavanjem dva ista pola. Usled raspršivanja iluzije o meritokratiji među niže obrazovanim slojevima, te usled kulturnog ugrupnjavanja obrazovanijih slojeva, izgledi da se obe ove grupacije okupe na istoj strani barikade deluju slabo verovatni, čak i rizični. „Odnos pojedinaca prema pokretu ’žutih prsluka’ bio je vrlo jasno strukturiran u skladu sa njihovim stepenom diplome“, naglasio je istraživač Žerom Furke 2019. godine. „Naročito su oni najobrazovaniji bili negativno, čak i neprijateljski raspoloženi, dok su se oni manje obrazovani daleko više prepoznavali u ovom pokretu \.“ Tako se skoro trećina diplomaca (…)
