Svakako iznenađujuća slika. Dok sede na autobuskoj stanici, tri žene u nikabima ćaskaju ispred ogromnog portreta Ernesta Če Gevare. Od glave do pete uvijene u crnu tkaninu, sa rukama u rukavicama i skrivenim licima, mogu se prepoznati samo po očima. Nad njihovim glavama lebdi tridesetak crvenih zastavica sa srpom i čekićem, pričvršćenih za okvir ovog putničkog zaklona. Gde smo to mi? U Saudijskoj Arabiji? Na Kubi? Ne, nalazimo se u Kerali, na krajnjem jugu Indije. „Ove žene u nikabu, ili pardi, što je verzija nikaba koja ne skriva lice, pojavile su se pre petnaestak godina, možda dvadesetak. Danas ih vidimo svuda!“, objašnjava S. Visak, mladi sociolog iz Kerale, koji je upravo odbranio doktorsku tezu o muslimanskim identitetima u svom regionu.
Obrijane glave i nasmejanog lica, u lepršavoj zelenoj tunici i kožnim sandalama, on se sreće sa nama u modernom kafiću u prestonici Tiruvanantapuramu. „Ranije su ovde muslimanke bile obučene kao i ostale žene, u sarije svih boja ili u kortu i čuridar [komplet tunike i pantalona], glave prekrivene dugom šarenom tkaninom koja se zove tatam“, objašnjava on. „One koje su izlazile u sariju koristile su jedan njegov kraj da njime nehajno pokriju kosu.“
Kerala je mala država sa trideset tri miliona stanovnika, u kojoj je muslimansko stanovništvo (27%) zastupljeno znatno više od nacionalnog proseka (14%). Ovi, uglavnom suniti, čine većinu u mnogim gradovima Malabara (na severu regije). Hrišćana takođe ovde ima više, 18% stanovništva, naspram 2% na celoj teritoriji Indije. Dok su muslimani na severu Indije islam primili u 16. veku od mogulskih osvajača, islam ovde datira još iz vremena proroka Muhameda (7. vek), kada su arapski trgovci iz Arabijskog zaliva dolazili da se snabdeju začinima sa Malabarske obale.
Ove žene u crnom u zemlji sa tako šarolikim navikama odevanja utoliko više iznenađuju kada znamo da je, od dvadeset osam saveznih država Indijske unije, ovo jedina kojom upravljaju komunisti. Njihovo vatreno prisustvo prikazano je svuda: na putevima, na ulazima u sela, u gradske centre i na svakoj raskrsnici. Tu su zastavice okačene na najmanji stub, biste bivših lidera na trotoarima, lica novih lidera oslikana na ogromnim bilbordima nalik na postere bolivudskih filmova, crvene metalne skulpture ukrštenog srpa i čekića nasred kružnih tokova i portreti trojstva Marks—Engels—Lenjin skoro jednako brojni kao nekada u sovjetskoj Rusiji! Da ne pominjemo Čea i njegovu zagledanost u horizont, preuzetu sa čuvene fotografije Alberta Korde.
Kada su 1957. godine komunisti pobedili na izborima, posebno zahvaljujući hinduističkom seoskom stanovništvu koje ih od tada podržava, oni su bili među prvim marksistima u svetu koji su na vlast došli glasanjem. Agrarna reforma koju su preduzeli razorila je feudalni sistem konfiskovanjem zemlje od velikih zemljoposednika i njenom preraspodelom siromašnim seljacima, koji su im na tome do danas zahvalni. Od tada, u lokalnoj upravi su se u pravilnim razmacima smenjivale dve koalicije — jedna predvođena Komunističkom partijom Indije (KPI [M], marksistička) i druga predvođena Kongresnom partijom levog centra. Osim na poslednjim izborima u aprilu 2021. godine, kada je koalicija KPI (M) uspela da bude reizabrana u drugi mandat zaredom. U Indiji, u kojoj uglavnom dominira hinduistička krajnja desnica oličena u Indijskoj narodnoj partiji \(Bharatya Janata Party, BJP), iz koje dolazi premijer Narendra Modi, Kerala se smatra bastionom otpora antimuslimanskom „šafranskom talasu“.
„Svako četvrto domaćinstvo živi od zalivskog novca“
Ovde država vodi komunističku politiku masovnih ulaganja u borbu protiv siromaštva, putem kartica za snabdevanje koje omogućavaju gotovo besplatan pristup osnovnim životnim namirnicama i minimalne zarade dvostruko veće od nacionalnog proseka (700 rupija [8 evra] dnevno) u obrazovanju i zdravstvu. Danas, Kerala ima najbolje rezultate u celoj Indiji u domenu pismenosti (96,7%, u odnosu na prosek od 77,7%), očekivanog životnog veka (77,3 godine, naspram 70,8), itd. „Mi predstavljamo neku vrstu Skandinavije u Aziji“, smeje se Pravina Kodot, sociološkinja iz Centra za razvojne studije (Centre for Development Studies, CDS) u Tiruvanantapuramu. „Komunisti su takođe izuzetno razvili sistem pančajata, odnosno seoskih veća koja omogućavaju svima da učestvuju u razvoju države“, dodaje geograf Šrikumar Čatopadije, s kojim smo se takođe sreli u Tiruvanantapuramu.
Kao u nekom čudnom nadmetanju sa komunistima u javnom prostoru, broj džamija je eksplodirao, posebno u severnoj polovini Kerale. Verske institucije ne zaostaju za bumom u gradnji škola i univerziteta koji pripadaju mrežama muslimanskih fondacija. Studenti mnogih islamskih univerziteta, na kojima se predaju svetovni i verski predmeti, primorani su da nose nikab (devojčice) ili do članaka dugu belu tuniku — kami — i belu kapu (dečaci).
Ovde se svi slažu da je ova spektakularna promena u vidljivosti muslimana započela pre dvadeset godina, a da je uzela maha deset godina kasnije. Prema mnogim komentatorima, bilo da su muslimani ili ne, ova metamorfoza nastala je pod „uticajem iz Zaliva“. Keralci koji su otišli da rade u zemljama Arabijskog poluostrva (Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, Katar, Kuvajt i Oman) vraćali su se pameti preokrenute rigoroznim propovedima i primoravali svoje žene da bespogovorno sakriju svaki deo tela iza širokih crnih tkanina. Što se tiče širenja džamija i privatnih škola, za to je zaslužan „novac iz Zaliva“, što opet znači da neki arapski šeici ili verske fondacije iz tih zemalja subvencionišu ovu gradnju kako bi preneli svoju ortodoksnu, salafističku, pa čak i vehabijsku, viziju islama.
Istina je da je u poslednjih pola veka društvo Kerale pretrpelo radikalnu transformaciju izazvanu značajnom migracijom u pravcu ovih zemalja. „Nakon otkrića nafte u tlu Arabijskog poluostrva, Keralci su se, krajem šezdesetih godina prošlog veka, prvi odazvali pozivu za rad kod novih arapskih bogataša“, objašnjava C. S. Akil, koji je upravo odbranio tezu o ovim migrantima. Pedeset godina kasnije, fenomen je poprimio takve razmere da je teško naći porodicu u kojoj neko od članova ne radi, ili je nekada radio, u nekoj od zalivskih zemalja, u kojima Keralci (manje od 3% indijske populacije) predstavljaju 50% indijskih imigranata. Uglavnom odlaze u Ujedinjene Arapske Emirate i Saudijsku Arabiju. Ova masovna emigracija, uglavnom muška i u prosečnom trajanju od osam godina, obezbeđuje 20% bruto domaćeg proizvoda (BDP) Kerale svake godine, prema podacima koje je prikupio S. Irudaja Radžan, direktor Međunarodnog instituta za migraciju i razvoj (International Institute of Migration and Development, IIMD) u Tiruvanantapuramu. To je pomoglo da se deo stanovništva izvuče iz siromaštva — uglavnom muslimana, ali i hindusa i hrišćana koji, premda manje zastupljeni, takođe učestvuju u ovom migracionom pokretu. O tome svedoči impresivan broj raskošnih kuća izgrađenih širom države. Prema C. S. Akilu, „svako četvrto domaćinstvo živi od zalivskog novca“.
U stvari, argument o ispiranju mozga — koji uporno ponavlja BJP, koja u svakom muslimanu vidi potencijalnog teroristu — ne stoji ako se uzmu u obzir uslovi života ovih migranata, koji nemaju skoro nikakav kontakt sa lokalnim zalivskim stanovništvom. Oni žive među sobom, u zasebnim četvrtima, i nimalo ne razumeju arapski koji se koristi u propovedima petkom u džamiji koju posećuju ljudi iz Zaliva. U ogromnoj radničkoj spavaonici, četvrti Sonapur, koju smo posetili u Dubaiju, nagomilane su hiljade migranata različitih nacionalnosti (…)
