Izborna tražnja neće biti deo ove analize jer je u današnjem kontekstu političkih i izbornih uslova prilično teško razumljiva. Zapravo, pravo je pitanje šta traže oni koji biraju. Ili šta većina njih uopšte istinski traži od političkih aktera? Osim što je za tako nešto potrebno uraditi ozbiljno i opsežno istraživanje, čini se da građani Srbije, barem onaj deo koji redovno izlazi na izbore, unapred zna kome će dati svoj glas i da za to imaju određene razloge. Ali se isto tako čini da razlog za davanje glasa baš toj opciji nije apsolutno slaganje sa politikom tog pojedinca ili te stranke, niti kompatibilni ideološki svetonazori, koliko glasanje za najmanje najgore. Setimo se one šaljive rečenice meštanina iz Kotraže kojom je opisao Aleksandra Vučića: „Boljeg nemamo, goreg nećemo naći.“
Oni koji na izbore ne izlaze, tek ne znaju šta politički žele. Za njih su svi isti. Ili potencijalno znaju šta žele, ali adekvatne političke ponude za njih nema. Što se i može razumeti, s obzirom na ranija izneverena politička očekivanja od raznih vladajućih garnitura.
Ono što možemo analizirati jeste politička ponuda. Na strani političke ponude situacija je prilično siromašna i uniformna. Daleko je Srbija od uravnoteženosti partija i pokreta na ideološkom spektru. Da se razumemo, ne samo Srbija. Ali ukoliko se osvrnemo na predstojeće izbore, vrlo zabrinjava trend koji vidimo na političkoj sceni Srbije, kako u okvirima vladajućih političkih struktura, tako i u opoziciji.
Posmatramo li vladajuću strukturu, predsednički kandidat na predstojećim izborima očekivano će biti sadašnji predsednik Srbije i najmasovnije stranke u zemlji, Aleksandar Vučić. Kandidat za gradonačelnika Beograda najverovatnije će biti daleko slavniji vaterpolista no političar, Aleksandar Šapić. Socijalistička partija Srbije je najavila da neće imati svog predsedničkog kandidata i pružila je podršku kandidatu SNS-a. Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja takođe je najavila podršku Aleksandru Vučiću, čime se politički otac i zvanično vratio sa službenog političkog puta svome odbeglom političkom sinu koji ga je ponovo prihvatio.
Svakome ko barem malo prati političku scenu u Srbiji, jasno je da je Aleksandar Vučić oduvek bio blizak desnici. U mladosti krajnjoj desnici, a od pre skoro 14 godina katkad konzervativnoj, uz povremena vraćanja na pozicije krajnje desnice, u zavisnosti od okolnosti i aktuelnih političkih pitanja. Koketiranje na desnom ideološkom spektru i faze centripetalnih i centrifugalnih sila, ali koje vuku samo nadesno i ka centru, zapravo su obeležile poslednju deceniju Vučićevog političkog delovanja. Naravno, kako je oko sebe okružen ljudima koji se ne libe da pokažu da su desničari, spreman je da se vešto sakrije iza svake njihove rečenice. I to mu zasada vrlo dobro ide, uz pokudu onih koji izgovore ono što i on sam verovatno misli kada to proceni, a u svrhu prikupljanja političkih poena. Ipak, svako ko pamti Aleksandra Vučića iz mladosti, vrlo dobro zna da je imao nacionalističke, šovinističke, pa i islamofobične izjave.
Ipak, prema karakteru do sada viđene kampanje Aleksandra Vučića, što je ujedno i personifikacija kampanje njegove stranke i koalicije oko nje, jasno se uočava oko čega je ona centrirana. Sloganima poput „Dela govore“ i „Mir, stabilnost, Vučić“, pokušavaju se privući birači koji su prijemčivi na konstantne medijske priče o izgradnji infrastrukturnih projekata, otvaranja fabrika, gradnji puteva i pruga „kao nikada u istoriji“ i sl. Drugi slogan je potpuno u kontekstu situacije u kojoj se trenutno nalazi Evropa, usled ruskog napada na Ukrajinu. Kako je eskalacija nasilja preteća po sva trusna područja u Evropi, pa tako i za Balkan, Vučić je rusko-ukrajinski sukob vešto iskoristio u svrhu kampanje, postavljajući kao primarno načelo — Mir. Ako ima mira, ima i stabilnosti, a jedino je, prema sloganu, on taj koji mir i stabilnost može obezbediti.
Kandidat za gradonačelnika Beograda Aleksandar Šapić je doskora bio na čelu stranke SPAS, što je skraćenica od Srpski patriotski savez. Sam atribut „patriotski“ u nazivu ukazuje na to da se stranka odlikovala konzervativizmom, tradicionalizmom, slobodno se može reći i desnom demagogijom. Ako se uz to dodaju i istaknuti članovi, sada već bivšeg saveza, utopljenog u SNS prošle godine, jasno je da se radi o još jednoj stranci na desnici. Tako je recimo Radovan Tvrdišić do 2015. bio član Starešinstva Srpskog sabora Dveri, sadašnji ministar za demografiju Ratko Dmitrović poznat je još iz devedesetih godina po prilično konzervativnim, nacionalističkim i tradicionalističkim stavovima, ali i po tome da je bio urednik Večernjih novosti i kolumnista nedeljnika Pečat, poznatog po desnom ideološkom usmerenju. Svetozar Andrić je bivši general Vojske Republike Srpske, dok je Marina Raguš od 2008. bila poslanica Narodne skupštine ispred Srpske radikalne stranke i članica tima za odbranu Vojislava Šešelja u Hagu.
Iako se vladajuća koalicija sastoji od širokog broja pokreta i partija, od kojih neke u svojim imenima imaju i pridev „socijalistički“, vrlo je jasno da u njima nema niti „S“ od socijalizma. U najboljem slučaju to je socijalizam na rečima, pokušaj koketiranja sa levim narativima i ponavljanje ispraznih floskula koje imaju za cilj prikupljanje podrške udaranjem na nostalgiju starijih birača za prošlim vremenima. Tu se pre svega misli na SPS i njihove koalicione partnere, ali i (…)
