„Samo bi političko rešenje moglo uspostaviti mir, osim ako svet klizi ka svojoj propasti. (...) Cilj sporazuma bi bio da ustanovi i jamči neutralnost naroda Indokine i njihovo pravo da raspolažu sami sobom, takvi kakvi jesu, i svako bi u potpunosti upravljao svojim poslovima.“ General De Gol je u svom govoru u Pnom Penu protiv američke intervencije u Vijetnamu (1. septembra 1966. godine) dao nacrt rešenja kojim bi se, izvesno, izbeglo devet dodatnih godina borbi.
Moldavija se opredelila za to rešenje nakon Dnjestarskog rata, kada se u proleće 1992. godine Centralna država suprotstavila vojsci Pridnjestrovlja, koju je podržala ruska vojska. Bivša sovjetska republika je odlučila da u Ustav, usvojen u julu 1994. godine, unese „trajnu neutralnost“. I toga se drži uprkos političkim smenama, dok su od kraja SSSR-a promene većinske vlasti susednu Ukrajinu navele da okleva oko pitanja savezništva.
Suočen s prvim proglašenjem nezavisnosti Krima, 5. maja 1992. godine — koji se tad zaključio institucionalnim kompromisom — Kijev odbija da pristupi zajedničkom bezbednosnom sporazumu koji su deset dana kasnije u Taškentu potpisale Rusija, Kazahstan, Jermenija, Tadžikistan, Kirgistan i Uzbekistan. Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija 1997. godine osnivaju Organizaciju za demokratiju i ekonomski razvoj (GUAM, prema početnom slovu svake države) sa namerom da se približe Evropskoj uniji. Nakon „Revolucije ruža“ u novembru 2003. godine u Gruziji i „Narandžaste revolucije“ u novembru 2004. protiv izbora Viktora Janukoviča u Ukrajini, ove dve zemlje traže priključenje Severnoatlantskom savezu (NATO-u). No, Francuska i Nemačka se protive utvrđivanju datuma njihovog prijema.
Vrativši se na vlast u februaru 2010. godine, Janukovič donosi zakon o neutralnosti, zabranjujući svako učešće zemlje u nekom vojnom savezu. Nakon njegovog pada 2014. godine, izabrani parlament ukida zakon o neutralnosti, potom u junu 2017. godine usvaja drugi tekst kojim se pristupanje Evropskoj uniji i NATO-u predstavlja kao „strateška smernica“ inostrane i bezbednosne politike. Taj cilj stoji i u izmenjenom Ustavu iz 2019. godine. To je jedan o ključnih elemenata koji su potakli Moskvu da krene u opsadu, dok bi se neutralnim stavom verovatno izbegle eskalacija i invazija koje se kose sa svim međunarodnim sporazumima Rusije. Za povratak na prethodno stanje bi bila potrebna kvalifikovana većina u parlamentu, što uopšte neće biti lakše od snažne decentralizacije koja bi uključivala poseban status za oblasti Donbasa.
Tokom istorije, neutralnost je često bila povezivana sa položajem tampon-država koje su predstavljale „bojna polja“ između evropskih sila. Nakon Napoleonovih ratova, Pariski mir potpisan 20. novembra 1815. godine dao je „formalno i pravno priznanje trajne neutralnosti Švajcarskoj“, omogućivši joj dva veka bez rata. Belgiji je u vreme sticanja nezavisnosti Londonskim sporazumima iz 1831. i 1839. godine nametnut status „nezavisne i trajno neutralne države“. Uvodeći tu klauzulu, Austrija, Francuska, Velika Britanija, Prusija i Rusija omogućile su kraljevini da osam decenija živi u miru, poštedevši je, naročito, učešća u francusko-nemačkom ratu 1870. godine.
Pravo na neutralnost je do XX veka spadalo u domen običaja. Male zemlje su za njega našle zaštitni pravni okvir u Haškim konvencijama od 18. oktobra 1907. godine. Neutralna država se obavezuje da neće stupiti u oružane sukobe sa drugim državama u zamenu za poštovanje svog teritorijalnog integriteta. Obavezuje se da neće podržavati zaraćene (…)
