Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

VREME PARADOKSA

Dobar umetnik

Solidarnost je ta u čije se ime širom otvaraju vrata za ukrajinske umetnike. Tim se istim izlivom podrške, naizgled, pravda i proterivanje ruskih umetnika, kao i uslovi koje je neophodno ispuniti kako bi se to proterivanje zaustavilo. Međutim, u slučaju ovog bojkota, osim ideje bratstva, u igri su i brojne druge stvari

„Ako umetnost nema domovinu, umetnici je pak imaju.“ Francuski kompozitor Kamij Sen-Sans, autor Karnevala životinja (1886), bio je vrlo izričit na početku Prvog svetskog rata: neprijatelj je neprijatelj, nezavisno od toga da li je živ ili mrtav, da li se bori u prvim redovima ili je slavno ime iz prošlosti (1). Drugim rečima, umetnost ne može biti izgovor za neutralnost. Sen-Sans se ovom izjavom, kao jedan od pionira kulturnog bojkota, umešao u debatu koja je tada potresala muzički svet: da li treba nastaviti s izvođenjem dela nemačkih kompozitora ili ne? Zar i na ovom polju ne bi trebalo formirati takozvanu svetu zajednicu, sveopšte jedinstvo za koje se zalagao predsednik Republike Rejmon Poenkare 4. avgusta 1914. godine, jedinstvo u „ogorčenosti protiv agresora i patriotskoj veri“?

U ovu muzičku debatu država se zvanično nije mešala, te su se njome bavili isključivo muzičari. Tako će „nemački“ kompozitori biti faktički proterani s lirskih repertoara, jer se u tim izvođenjima mogao čuti jezik neprijatelja. S druge strane, Betoven i Šuman, kao i brojni drugi kompozitori, ubrzo su vraćeni na repertoare. Čak su i pristalice tvrde struje bojkota donekle ublažile svoje stavove, priklanjajući se teoriji o „dve Nemačke“.

Dovoljno je napraviti razliku između „nevinih i opšteljudskih“ germanskih kompozitora, poput Baha i Mocarta, i kompozitora odanih duhu takozvanog germanskog Kultur-a, koncepta germanske kulture u kojem se, kako je pisao muzičar Alber Bertelen, ispoljava „potreba za dominacijom, za tlačenjem, megalomanija pomešana s ludim ponosom“. Iako je Rihard Vagner, kao nesumnjivi simbol ovog koncepta germanske kulture, dugo bio zabranjen (mada su se na teritoriji britanskih saveznika njegova dela i dalje izvodila), patriotski bojkot u Francuskoj postigao je tek delimičan uspeh. 

Pedeset godina kasnije, u ime drugih vrednosti i u sasvim drugom kontekstu, ponovo se javlja jedna nova forma bojkota: Ujedinjene nacije su, 1968. godine, zatražile od svih država i organizacija da obustave svoje obrazovne, sportske i kulturne razmene „sa rasističkim režimom Južne Afrike“, njenim institucijama i organizacijama. „Kultura se, u najširem smislu, hrani razmenom i otvorenošću“, a aparthejd je „negacija ovih razmena“, kako je naveo UN. Mnogi umetnici će odbiti pozive da nastupe u Južnoj Africi i to će objaviti, jer upravo kroz medijski (...)

Obim celog teksta : 1 125 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Evelin Pieje

PREVOD: Tanja Gavrilović

Podeli ovaj tekst