Slika je spektakularna: u petak 10. marta 2022. godine, u Galeriji bitaka Versajskog dvorca, predsednici Saveta Evrope (Belgijanac Šarl Mišel), Francuske (Emanuel Makron) i Evropske komisije (Nemica Ursula fon der Lajen) izveštavaju novinare o odlukama koje je donelo dvadeset sedam šefova država i vlada u vezi sa ratom u Ukrajini. Nije u pitanju bila zapanjujuća najava, već samo želja da se duhovi podsete istorijskih antagonizama, između dva tabloa oslikana u slavu vojnih pobeda Francuske. „Ovo je prekretnica za naša društva, naše narode i naš evropski projekat“, rekao je vidno zadovoljan Makron.
Retko kada su dvadesetsedmorica bili tako jedinstveni u pogledu neke važne geopolitičke teme: u nekoliko dana usvojen je niz strogih sankcija protiv Moskve i — gest bez presedana — odlučeno da se isporuči oružje zemlji u ratu, Ukrajini. Potpuno novi Evropski instrument mirovne pomoći (EIMP), oformljen 2021. godine, senzacionalno ulazi u istoriju kontinentalnog ujedinjenja. Zahvaljujući njemu, Unija sada može da isporučuje vojnu opremu na poprište vojnih operacija, dok je ranije njeno međunarodno delovanje moralo da ostane u strogim okvirima razvojne pomoći i mirovnih misija.
Ovaj gigantski korak poslao je u zaborav nekadašnju nemoć Evrope pred krvavim raspadom Jugoslavije početkom 1990-ih. Vašington je bio taj koji je Dejtonskim sporazumom (1995) okončao razorni građanski rat „na dva sata od Pariza“. Ova gorka lekcija rezultirala je usponom zajedničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP), uspostavljene Ugovorom iz Mastrihta 1992. godine, i njenim neprestanim razvojem do Lisabonskog ugovora (2007), koji joj je doneo jedan operativni ogranak: Zajedničku bezbednost i odbrambenu politiku (ZBOP). Unija sada ima diplomatski kor, agenciju za naoružanje, transnacionalne bataljone itd.
Ova impresivna slika ostavlja otvorena pitanja. Pre svega, kom projektu namerava da služi ova nova oružarnica? Od svog govora na Sorboni 26. septembra 2017. godine, francuski predsednik dosledno trasira kurs ka „evropskom suverenitetu“. On ga definiše veoma široko: bezbednost i borba protiv terorizma, odbrana, kontrola migracionih tokova, održivi razvoj, digitalna saradnja, poljoprivreda, zdravstvo, energetika, itd. U Versaju je, ponesen vlastitim elanom, čak pomenuo hranu i misteriozni „proteinski suverenitet“. Njegovi glavni partneri se radije opredeljuju za manje obavezujući izraz „strateške autonomije“.
Pariz se dugo, na tragu generala De Gola, zalagao za „moćnu Evropu“ i definisao drugačije ciljeve od onih koje imaju Sjedinjene Države. Druge države, pre svega Nemačka, nikada to nisu tako shvatale, delom iz nepoverenja prema Francuskoj koju smatraju invazivnom, ali i zbog udobnosti koju im pruža američki kišobran. „Jaka Unija, sposobnija u oblasti bezbednosti i odbrane, pozitivno će doprineti globalnoj i transatlantskoj bezbednosti“, žustro potvrđuju dvadesetsedmorica na kraju samita u Versaju, „i komplementarna je NATO-u, koji ostaje temelj kolektivne odbrane njenih država članica.“ Da li je ovo sahrana sa velikom pompom „evropske Evrope“, drage generalu De Golu?
U francuskim diplomatskim krugovima objašnjavaju da rečima ne treba pridavati veći značaj nego što imaju: suverenitet i autonomija bi trebalo da su ekvivalentni. Međutim, prvi termin korespondira sa nastankom nacionalnih (…)
