Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SUOČENA SA NOVOM MEĐUNARODNOM SITUACIJOM, FRANCUSKA JE SLEPA I ZBUNJENA

Izgubljene diplomatske opklade predsednika Makrona

Francuski predsednik Emanuel Makron, kog je The Economist dočekao kao „spasioca Evrope“ a Time kao budućeg „vođu“ Starog kontinenta, odsad stranoj štampi mami osmeh. Njegovo diplomatsko delovanje, kojim kao da upravljaju agencije za komunikaciju, najčešće je obeleženo neuspelim pokušajima

Emanuel Makron je čovek svog vremena. Francuski predsednik ume da se služi predstavama, da se prikaže kao međunarodni vođa. Od prvih nedelja mandata, niže simbole: branilac je planete i ekologije protiv Donalda Trampa, uzima u odbranu homoseksualce u Čečeniji protiv Vladimira Putina, najbolji je prijatelj Džastina Tridoa tokom svog prvog učešća na samitu G7. Ne raspolažući bilo kakvim diplomatskim iskustvom pre preuzimanja predsedničkih dužnosti, bivši poslovni bankar od početka svog petogodišnjeg mandata marljivo radi na tom polju. Vrlo brzo teži da obnovi „sliku Francuske“ u inostranstvu i nastoji da izgradi status pokraj svetskih moćnika, prikupljajući tu i tamo pohvale međunarodne štampe. Barem u prvo vreme.

Već od avgusta 2017, predsednik Makron izjavljuje: „Jednostavno, Francuska opet mora postati velika sila (1)“, prevazilazeći ambicije Valerija Žiskara d’Estena koji je govorio o „velikoj sili srednjih razmera“. Jer će mu samo velika sila omogućiti da postane veliki predsednik. No, kakav je njegov diplomatski bilans nakon petogodišnjeg mandata? Kakvo mesto zauzima Francuska na planeti u jeku promena? Gledano iz inostranstva, ponavljani „pokušaji“ na međunarodnoj sceni loše skrivaju brojne neuspehe i izvesnu nesposobnost Francuske da pronađe pravi put jer joj nedostaje jasna i odgovorna strategija. 

„Zavaravaš se“

U unutrašnjoj politici, rat u Ukrajini mu, ipak, pruža novu priliku da igra na kartu komunikacije sa francuskim javnim mnjenjem. Po tom pitanju, kao i po mnogim drugim, francuski predsednik pokazuje borbenost za koju mu niko istinski ne može prigovoriti. Istakao je svojih četrnaest telefonskih razgovora sa Putinom od sredine februara do sredine marta (2). „Ostaću u kontaktu sa predsednikom Putinom onoliko koliko budem mogao i koliko bude bilo potrebno“, najavio je, uostalom, Francuzima tokom organizovanog javnog obraćanja tek nekoliko sati nakon objave svoje predsedničke kandidature. Služba za komunikaciju Jelisejske palate za svaki poziv daje službeno saopštenje za štampu, katkad potanko prenoseći sadržaj razgovora (što je u suprotnosti sa diplomatskim običajima i može naštetiti efikasnosti razgovora). Tako je objavljeno da je tog dana Makron razgovarao sa ruskim kolegom „sat i po vremena“ i da je iz njega zaključio da „najgore tek dolazi“.

Ako je verovati predstavnicima za komunikacije predsedništva, Makron je tad opomenuo Putina da „prestane da se laže“: „Zavaravaš se. Tražiš izgovor za svaku priliku. Tvoje reči ne odgovaraju stvarnosti i ne mogu opravdati ni vojne operacije koje su u toku, ni činjenicu da će tvoja zemlja na kraju završiti izolovana, oslabljena i da će veoma dugo biti pod sankcijama.“ Zašto je taj razgovor trebalo izneti u javnost? Možda da bi se Francuzima pokazalo da je trenutni predsednik kadar da se bez zadrške i bez ustupaka suprotstavi svetskim „zverkama“. Dakle, tim pre ne treba menjati konjanika usred rata u Evropi...

Toliko o komunikaciji. Jer što se tiče učinaka, rezultat je mršav. Prilikom posete Moskvi 7. februara da bi se sreo sa Putinom u Kremlju i odmah potom sastao sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, francuski predsednik je tek 21. februara, najzad, dobio nejasno obećanje o organizaciji eventualnog sastanka između Džozefa Bajdena i Putina. Jelisejska palata je tad objavila službeno obaveštenje, dakako u pobedničkom tonu. Dva sata kasnije, Kremlj je tu objavu ocenio „preuranjenom“, pre no što je Putin istog dana proglasio nezavisnost samoproklamovanih narodnih republika Donjecka i Luganska, koje se nalaze u Donbasu.

Za Makrona takav sled događaja predstavlja uvredu. To je jedva iznenađujuće. U pogledu Ukrajine, Rusija i Sjedinjene Države Evropljanima nameću svoj diplomatski tempo. Francuski predsednik je ipak želeo da vodi „dijalog sa Rusijom“, što mu je jedan od diplomatskih prioriteta od stupanja na vlast 2017. godine. Ni dva meseca nakon izbora, iznenadio je brojne diplomate iz Ke d’Orseja pozivajući Putina u Versaj. Sećamo se i posete ruskog predsednika tvrđavi Beganson u avgustu 2019. godine nekoliko dana pre samita G7 u Bijaricu. U to doba je, prilikom tradicionalne „konferencije ambasadora i ambasadorki“ Makron pred preneraženim diplomatama upozorio na postojanje „duboke države“ u Ke d’Orseju (3). Smatrao je da njegova diplomatska administracija ometa njegov pristup dijalogu sa ruskim predsednikom. Odlučio je, dakle, da obodri svoje diplomate da „porazmisle (...) o našim odnosima sa Rusijom“, jer, analizirao je prilično tačno, „udaljiti Rusiju od Evrope predstavlja duboku stratešku grešku budući da tako guramo Rusiju ili u izolaciju, koja će povećati napetosti, ili u savezništvo sa drugim silama, poput Kine, što nam uopšte ne bi bilo u interesu“. On je još u svojoj knjizi Revolucija, objavljenoj prilikom predsedničke kampanje, najavio nameru da „radi sa Rusima kako bi učvrstio njihov odnos sa Ukrajinom i omogućio postepeno ukidanje sankcija na obe strane \(4)“. Da bi razvio „dijalog“, francuski predsednik je igrao na uspostavljanje ličnih veza sa ruskim predsednikom. Uostalom, pribegao je istoj metodi i sa Trampom, bez većeg uspeha.

Najzad, u pokušaju da ponovo uspostavi neposredan dijalog sa Rusima, Makron se među svojim evropskim partnerima našao izopšten. Zemlje centralne Evrope, poput Poljske, osudile su jednostrani stav Francuske. I to, izvesno, do te mere da je ruski predsednik procenio da Francuska nema sredstava da ostvari svoje ambicije. Štaviše, Jelisejska palata se naročito suprotstavila Nemačkoj oko problema energije, rusko pitanje ovde služi da otkrije ekonomska i strateška razmimoilaženja između Pariza i Berlina. Od početka 2019. godine, Francuska se u Briselu suprotstavlja projektu Severnog toka 2, podvodnom gasovodu koji spaja Rusiju i Nemačku i prolazeći ispod Baltičkog mora, na veliko nezadovoljstvo Kijeva, obilazi Ukrajinu. Dakle, u trenutku kad Makron započinje dijalog sa predsednikom Putinom, pobija taj energetski projekat i prikazuje se da stoji uz Sjedinjene Države. Uostalom, da bi ućutkao kritičare, podredio je dijalog sa Moskvom stalnom dogovaranju sa evropskim partnerima. Posledica toga je da Rusi, uzimajući u obzir tu „istovremenu“ diplomatiju, za pet godina nikad nisu ozbiljno shvatali francuskog predsednika. Kao što se poverio jedan visoko rangirani ruski diplomata: „Francuski predsednik vrlo lepo zbori ali njegove reči ne prate dela.“

„Neću vas napustiti“

U jeku ukrajinske krize, Makron će ipak pokušati da se lepo prikaže koristeći evropski samit organizovan u Versaju da bi se još jednom postavio kao vođa Unije, u kojoj je Francuska preuzela polugodišnje predsedavanje. No, Evropljani će samit napustiti podeljeni oko Ukrajine: složili su se da joj pošalju više oružja ali nisu oko odluke o embargu za ruski gas i naftu kojih dvadesetsedmorka uvozi oko 40%, ni oko hitnog pristupanja Ukrajine Uniji, kao što je to, prekoračivši svoja ovlaštenja, nekoliko dana ranije predložila predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.

Pripalo je, dakle, drugim „silama“ da predlože Ukrajincima i Rusima da im budu posrednici. To je slučaj izraelskog premijera Naftalija Beneta koji je otišao u Moskvu kako bi se sastao sa Putinom. Turska je pak u Antaliji organizovala prvi susret između ministara spoljnih poslova Rusije i Ukrajine, Sergeja Lavrova i Dmitra Kuleba. Čak je i visoki predstavnik Evropske unije za spoljne poslove Žozep Borelj morao da prizna da razmišlja o pomoći kineskog predsednika Si Đinpinga: „Nismo to tražili a ni oni nisu pitali, ali kako je reč o velikoj sili i budući da ni Sjedinjene Države ni Evropa ne mogu da budu [posrednici], Kina bi to mogla biti (5).“ Što se tiče Rusije, ona je sa Kinom potpisala nov ugovor o snabdevanju gasom i o (...)

Obim celog teksta : 3 794 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Mark Endeveld

je novinar. Autor je knjige L’Empire. La France sous influence, Seuil, Pariz, 2022. 
PREVOD: Milina Janković 

Podeli ovaj tekst