Kada je Voren Kristofer, američki državni sekretar, u svojim memoarima pokušao da obesmisli rusku ljutnju širenjem NATO-a prema Rusiji Jeljcinovim pijanstvom, tvrdeći da se ne radi ništa što nije dogovoreno u trenucima kada ruski predsednik nije bio možda najsvesniji posledica, bio je to vrhunski primer cinizma, tako karakterističan za način na koji Vašington vodi spoljnu politiku od završetka Hladnog rata. Cinizam američke spoljne politike koji je obeležio i bombardovanje Srbije 1999, ključ je bez koga je nemoguće posmatrati i analizirati današnju poziciju Beograda u ukrajinskoj krizi.
Neiznijansirana i neretko gruba politika vođena prema Beogradu, dugoročno je stvorila plodno tle za nepoverenje prema Zapadu i njegovoj politici koja se vidi kao inherentno licemerna, ali i otvorila prostor za jačanje autoritarnosti svake vrste u Srbiji. Još gore, takva politika je kod jednog dela stanovništva uticala i na odbacivanje sistema vrednosti percipiranih kao isključivo „zapadne“, negirajući njihovu opštehumanističku bit, čime je demokratskom razvoju Srbije, uz obilnu pomoć lokalne političke elite, učinjena nemerljiva šteta.
Upravo to objašnjava presudan uticaj drugog važnog faktora na našu temu — dežurnog rusofilstva — koje je sada oslonjeno i na bliskost u autoritarnim konceptima vlasti, čiji je Putinova Rusija moderni rodonačelnik. Preuzimanje sistema tzv. demokratske vladavine bez demokratije, uzurpiranjem mehanizama demokratskih procesa (poput izbora) čime se obezbeđuje legitimitet, ali u praksi samo ojačava kontrola nad izbornom voljom, čini Vučićevu vladavinu uzornim učenikom Putinove Rusije. Vešto i dozirano korišćenje ova dva agensa — antizapadnjaštva i rusofilstva, po potrebi, i u meri kojoj je to važno, stalna je karakteristika spoljne, ali i unutrašnje politike srpskih vlasti. No, i ova politika ima ograničenja i limite, ali o tome nešto kasnije. Prvo da vidimo kako je Srbija reagovala na krizu na samom njenom početku.
Stav Srbije u prvih mesec dana krize
Prva reakcija srpskog predsednika Aleksandra Vučića po otpočinjanju krize u Ukrajini, bila je da Srbija treba da se „sakrije ispod kamena“. Time je Vučić odmah i nedvosmisleno poručio da Srbiji ovaj konflikt ne samo da ne treba i da ga ne može iskoristiti za jačanje svojih pozicija, već naprotiv, da će svaka izgovorena reč ili preduzeti potez, kakav god bio, ići na njenu štetu. Ali kako se Srbija ne može sakriti ispod kamena, tako je u danima koji su sledili, pozicija morala da se razjasni. To je učinjeno na dosta oprezan način, glasanjem za rezoluciju UN kojom se osuđuje ruska agresija na Ukrajinu (i za koju je glasalo oko 140 drugih zemalja), ali je Vučić istog dana poručio i da Srbija neće uvoditi sankcije Rusiji, iako se suočava sa neverovatnim pritiscima da to učini. Takav stav se nije promenilo do današnjeg dana (5. april, dva dana posle izbora), ali postoje neke naznake da će se upravo u nedeljama i mesecima posle izbora srpska pozicija promeniti u pravcu usklađivanja sa pozicijama EU zemalja i da je srpsko predizborno „soliranje“ bilo moguće samo uz prećutnu saglasnost većinske EU, svesne da bi u drugačijim uslovima pozicija vladajućeg SNS-a i samog Vučića bila ozbiljno uzdrmana, a to se očito procenjuje kao nepoželjno.
Treba reći i da su se Srbija i srpski zvaničnici, i pored glasanja za rezoluciju UN, čuvali u javnim istupima kritike Rusije, iako su deklarativno izražavali podršku ukrajinskom teritorijalnom integritetu, što je zbog statusa Kosova principijelna pozicija srpske diplomatije. Vučićeva dosadašnja pozicija prema ratu u Ukrajini se u tom smislu može okvalifikovati kao taktički oprezna i dozirano proruska, ali ne i otvoreno antizapadna. Ostali politički akteri iz vladajuće stranke ili su ostali po strani, ili su poput SPS-a, bliskog saveznika vladajuće partije, (…)
