Jaroslav Mudri, kijevski knez (978—1054), nije mogao da zamisli brato-ubilačko ludilo svojih dalekih potomaka 2022. godine. I Rusija i Ukrajina se danas pozivaju na njega i njegovu državu — Kijevsku Rusiju — koju smatraju ekskluzivnim izvorom svog istorijskog legitimiteta. Rat istorijskih narativa prethodio je ratu na bojnom polju.
Posle raspada SSSR-a 1991. godine, suprotstavljenost sećanja nije bila fatalna. Ukrajinska država je čak pokušala da ublaži međunarodna trvenja zaceljivanjem određenih rana iz prošlosti. Tokom 2002. i 2007. godine, na međuvladinom nivou je ustanovljena rusko-ukrajinska istorijska komisija s ciljem izrade udžbenika koji se bave zajedničkom istorijom ovih dveju zemalja. Ti pokušaji su propali usled međusobnog nepoverenja, koje je pojačavala obostrana potreba za afirmacijom nedavno formiranih nacionalnih država.
Nepredviđene političke okolnosti dodatno su doprinele neuspehu dijaloga o istorijskom sećanju. Nekada zadužen za ideologiju Centralnog komiteta Komunističke partije Ukrajine, Leonid Kravčuk je postao prvi predsednik nakon proglašenja nezavisnosti, a koristio se nacionalističkom retorikom koju je proganjao tokom sovjetske ere. Njegov naslednik, Leonid Kučma, bio je „crveni direktor“ izabran glasovima govornika ruskog jezika na industrijskom istoku zemlje. Suočen sa usponom komunista na izborima 1999. godine, on se pozvao na veliku glad 1932—1933, preimenovanu u „Holodomor“, kao argument za svoj reizbor, uz pomoć nacionalističkih glasova zapadne Ukrajine.
Daleko od toga da ujedini zemlju, „nacionalni roman“ je deli. Nakon „narandžaste revolucije“ 2004. godine, proevropski predsednik Viktor Juščenko je 2006. doneo zakon kojim se Holodomoru pripisuje genocidna priroda. Ovo je šokantno ne samo u Rusiji, koja je i sama bila pogođena glađu u Staljinovoj eri, već i u Izraelu, čije se istorijsko sećanje dovodi u pitanje. Juščenko, tako, odaje počast kontroverznim ličnostima nacionalističkog pokreta, uključujući Stepana Banderu (1909—1959), uzdignutog u čin heroja 2010. godine. Šef organizacije OUN-b, fašističke provenijencije, Bandera je osnivač Ukrajinske ustaničke armije (UPA). Organizacija OUN-b je obezbeđivala kadrove za tzv. policaje, koji su progonili Jevreje u ime nacista. UPA je masakrirala 60.000 Poljaka u Voliniji 1943. godine. Nasuprot velikim gubitnicima „narandžaste revolucije“, članovi Partije regiona, koji se smatraju proruski orijentisanim, grade ideologiju od lokalnog identiteta Donbasa, neguju sećanje na „veliki otadžbinski rat“ protiv fašizma i tvrde da pripadaju slovenskom i pravoslavnom svetu. Na ovom području se, tako, sukobljavaju dva istorijska sećanja.
Dok se Moskva 2014. godine oslanjala na ovaj raskol da bi formirala separatističke republike Donbasa, istorijska politika postaje sve radikalnija u lojalističkoj Ukrajini. Zakon o „dekomunizaciji“ donet je 2015. godine, ali zabrana komunističke propagande i iskorenjivanje srpa i čekića ne daju nikakav odgovor na aktuelne probleme: rat u Donbasu i vlast oligarha nad zemljom. Da bi se suočio sa ovim problemima, predsednik Volodimir Zelenski, Jevrejin i govornik ruskog jezika, izabran 2019. godine u okviru programa pomirenja sa Rusijom, želeo je da utiša šovinističke trube. Međutim, ostalo je vrlo malo (…)
