U želji da kazne Moskvu zbog invazije na Ukrajinu, Sjedinjene Države su 6. marta usvojile strategiju kojom ciljaju „glavnu žilu kucavicu ruske ekonomije“ a koja se zasniva na zabrani uvoza ruske nafte, prirodnog gasa i drugih energetskih proizvoda. „Nećemo finansirati Putinov rat“, izjavio je Džozef Bajden pre nego što je američkim uvoznicima dao rok od 45 dana da raskinu kupoprodajne ugovore sa Rusijom. Evropske zemlje, sa Nemačkom na čelu, ne slede primer u potpunosti, uprkos tvrdnjama da bi želele da se oslobode zavisnosti od ruskog izvoza. „Ne možemo zavisiti od dobavljača koji nam direktno preti“, izjavila je Ursula fon der Lajen, predsednica Evropske komisije (8. mart).
U oba slučaja, namera ostaje ista: što duže održati opšti embargo na rusku naftu i prirodni gas, uprkos nemačkom nadanju da će ubrzo doći do primirja u Ukrajini, što bi omogućilo povratak na stanje pre invazije. Jasno je, dakle, da će doći do reorganizacije svetskog tržišta ugljovodonika jer će Zapad morati da nađe nove dobavljače, a Rusija nove mušterije.
Evropa se nalazi pred složenim izazovom zato što energenti čine 62% ukupnog uvoza iz Rusije. Stari kontinent kupuje od Moskve 20% neophodne nafte, 40% prirodnog gasa i 50% uglja. Vodeća ekonomska sila iz regiona — Nemačka — još više zavisi od ruskih energenata jer čak 55% prirodnog gasa koji troši dolazi iz Rusije (42% nafte i 45% uglja). Iz Berlina je odlučeno da se do kraja godine prekine snabdevanje ruskom naftom i ugljem, ali kada je u pitanju prirodni gas, to trenutno neće biti moguće bez preduzimanja drastičnih mera (restrikcije grejanja, gašenje javnog osvetljenja, ograničavanje industrijskih aktivnosti itd.) koje bi mogle izazvati veliku energetsko-ekonomsku krizu. S druge strane, Francuska se nalazi u manjoj opasnosti jer iz Rusije stiže tek 8,7% uvoza nafte (i 17% prirodnog gasa).
Međutim, evropska želja da se udalji od Moskve suočava se s krutim tržištem nafte i gasa na kom se teško sprovode dovoljno brze promene kakve momentalni embargo zahteva. Na primer, Norveška snabdeva Evropu sa 20% neophodnog gasa i deluje kao savršeno utočište, pogotovo sa političkog stanovišta. Ali to kraljevstvo će teško moći da odgovori na dodatne zahteve. „Vlada je u kontaktu s preduzećima koja snabdevaju gasovode i možemo reći da proizvode i izvoze na maksimumu kapaciteta“, upozorio je norveški premijer Jonas Gar Stere (8. mart). Stručnjaci procenjuju da će Norvežanima trebati barem devet meseci da značajno povećaju proizvodnju. Ista je situacija i u Holandiji, još jednom proizvođaču iz Severnog mora.
Ni drugi snabdevači evropskog tržišta ne mogu trajno da povećaju svoju proizvodnju ugljovodonika, što ih stavlja u položaj prodavca na malo, a ne dugoročne zamene Rusiji. Takav je slučaj Alžira, koji se muči da (…)
